Izvor: Politika, 18.Maj.2011, 23:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Priče o kraju sveta
U Beču je 13. maja počeo pozorišni festival „Festvohen” na kome će se do 19. juna igrati predstave najpoznatijih svetskih reditelja
Specijalno za Politiku
Beč – „Festvohen” je sigurno jedan od nekoliko najvećih i najcenjenijih svetskih internacionalnih festivala čiji program uključuje dela pozorišnih, muzičkih, likovnih umetnosti, kao i umetnosti novih medija. Festival se održava svake godine u Beču, u maju i junu, pri čemu program, osim revijalnog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << segmenta, uključuje i dela koja nastaju u produkciji festivala (aktuelni umetnički direktor festivala je pozorišni reditelj iz Švajcarske Lik Bondi). Pogled na spisak autora koji će učestvovati na ovogodišnjem pozorišnom programu, svakog istinskog ljubitelja pozorišta mora ostaviti bez daha – biće igrane predstave najrelevantnijih svetskih reditelja koji su već stvorili savremenu istoriju pozorišta: Franka Kastorfa, Krištofa Martalera, Roberta Lepaža, Štefana Kegija, Patrisa Šeroa, Alvisa Hermanisa, Pitera Selarsa, Ričarda Maksvela, Iva van Hovea, Kornela Mundruca, Lika Bondija, Kejti Mičel i drugih. Tematski okvir ovogodišnjeg pozorišnog programa „Festvohena” je kraj sveta/krajevi sveta – umetnici sa različitih krajeva planete okvirno će se baviti problemom kraja sveta, shvaćenim konkretno i metaforički (urednica pozorišnog programa je Stefani Karp).
Prva predstava koju smo videli na festivalu je „Vastvoter” pisca Sajmona Stivensa i rediteljke Kejti Mičel, koprodukcija „Festvohena” i londonskog pozorišta „Rojal Kort” (igrana je u prepunoj sali „G”, u Muzejskom kvartu Beča). Kejti Mičel je jedna od najistaknutijih engleskih rediteljki srednje generacije, a njena scenska poetika je karakteristična po svojoj neobičnosti, različitosti u odnosu na engleski mejnstrim, zbog uticaja istočnoevropskog pozorišta, plesnog teatra, zatim eksperimenata sa novim medijima, kao i specifičnoj psihološkoj preciznosti u izgradnji likova. A interesovanja pisca Stivensa prepoznatljiva su i u ovom komadu – njegove sklonosti ka istraživanju mračnih strana međuljudskih odnosa, sirove seksualnosti, psiholoških mrcvarenja između bliskih osoba, kao i brutalnog fizičkog maltretiranja.
Predstava je podeljena na tri dela čiji su akteri tri para ljudi u međusobno različitim odnosima, pri čemu su svi na neki način povezani, što će se diskretno otkrivati i u čemu se može prepoznati piščev blago fatalistički pogled na svet. Likovi su različitih godišta i profesija, situacije u kojima se oni prikazuju su međusobno drugačije, ali su teme koje se pokreću zajedničke: odnosi između roditelja i dece, usamljenost, praznine u savremenim brakovima. Prvi deo prikazuje bolan rastanak majke Fride (Linda Baset) i sina Harija (Tom Staridž) koji odlazi u Kanadu i koga ona verovatno nikada više neće videti. Drugi deo se dešava u jednoj sterilnoj hotelskoj sobi, gde se nalaze ljubavnici Liza (Džo Mekinis) i Mark (Pol Redi), oboje neispunjeni u svojim brakovima. Treći deo tematizuje trgovinu ljudima, kroz odnos dominantne, užasno surove i samouverene Sian (Amanda Hejl) i strašno nervoznog i potpuno isprepadanog Džonatana (Angus Rajt).
Radnja sva tri dela se dešava u blizini londonskog aerodroma Hitrou – neprestano se čuju preglasni zvuci aviona i likovi komentarišu njihovo preletanje. Ovo mesto radnje ima, naravno, metaforički smisao – ono prvo označava prolaznost, nestalnost, neizvesnost. Takođe, blizina aerodroma sugeriše periferiju, marginu, neki međuprostor, što je značajno za dubinsko razumevanje likova – oni su suštinski na ničijoj zemlji, u nekom međuvremenu, pokušavaju da ugrabe svoje parče života. Drugo mesto koje pominju takođe ima važna poetsko-simbolička značenja. To je jezero Vastvoter, najdublje i najtamnije jezero u Engleskoj – ono referira na podsvest, duboko sakrivene tajne, laži, strahove i mučne sumnje koje akteri kriju, od drugih ali i od sebe. Iskopavanje mračnih tajni, suočavanje sa sobom kroz suočavanje sa svojim greškama iz prošlosti takođe je stalni motiv u predstavi koji podseća na to da se snaga i smisao života grade kroz greške, trzaje, padove i lomove koje proživljavamo.
Predstavu „Vastvoter” Sajmona Stivensa i Kejti Mičel pamtićemo po neobično uzbudljivom cinizmu koji izaziva vrlo gorke i bolne osmehe, prosute po celoj predstavi, kao i po jednoj sasvim posebnoj, opskurnoj, tamnoj poetičnosti. Iako se iz života likova i situacija u koje su oni ugurani prelivaju tama i beznađe, utrkujući se među sobom, zahvaljujući veoma poetizovanom rediteljskom pristupu, predstava neprestano izvlači svetlo iz gustog mraka i na kraju izbacuje vedrinu, dragoceniju i snažniju jer se rodila u beznađu.
Ana Tasić
objavljeno: 19.05.2011.
