Izvor: Politika, 16.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Priča kao mehur od sapunice
Ejmi Bender je mlada američka književnica čiju je knjigu priča "Devojka u zapaljivoj suknji" uoči ovogodišnjeg Međunarodnog beogradskog sajma knjiga objavio "Rad" iz Beograda, u prevodu Tatjane Simonović Ovaskainen. Ovu knjigu "Njujork tajms" je 1998. proglasio najznačajnijom u toj godini.
Prošle godine "Rad" je u prevodu Aleksandre Mančić objavio Ejmin roman "Moj lični nevidljivi znak", knjigu koja izražava gotovo pitagorejsku naklonost prema simboličnoj zakonomernosti >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << brojeva i koja kroz prikaz dečjeg sveta otvara put ka neobičnim stranama ljubavi i smrti. Neobičnim, jer je proza Ejmi Bender sve osim nečega što se može podvesti pod kategoriju predvidljivog.
I prevodilac Aleksandra Mančić primećuje da Ejmi Bender duhovito i pronicljivo pripoveda o večnim temama: mladosti i starosti, ljubavi i mržnji, seksu i smrti. "Surova i nežna, iščašena i verodostojna, ukratko – njena proza je zastrašujuće iskrena", smatra Mančićeva.
Čitalac koji se zasitio uobičajenih metafora i junaka koji grcaju pod teretom zamornih romanesknih svakodnevica treba da se lati knjiga Ejmi Bender jer će ga one, svakako, dobro prodrmati svojom iskošenom i nadrealnom logikom. Zamislite njenu junakinju Monu Grej ("Moj lični nevidljivi znak"), profesorku zaljubljenu u matematiku, koja želi sebe da poseče kao mlado drvo, kuca u drvo da povrati samopouzdanje, a zatim kupuje i čuva sekiru kao blago, izražavajući intenzitet i smirenost svog postojanja brojevima. U čitaočevoj svesti svake sekunde nastaje novo nagađanje o razlozima takvog ponašanja.
Ejmi Bender živi u Los Anđelesu, magistrirala je lepe umetnosti u oblasti kreativnog pisanja na Kalifornijskom univerzitetu u Irvinu. U razgovoru koji je vođen elektronskom poštom, na naše pohvale i pitanje o "receptu" za tako uzbudljivu prozu, saznajemo za "odsustvo recepta" u delima Ejmi Bender.
– Hvala vam, drago mi je da su vam se moje priče dopale. Ja, zapravo, ne tragam za savršenim receptom, samo pokušavam da redovno pišem, i da vidim šta onda biva. Ne volim kada mogu da predvidim kraj priče. Moj otac i ja znali smo da pogađamo ko je ubica u krimi-serijama. Tako i ja pokušavam da posećujem najneočekivanija mesta tokom razvoja priče – kaže za "Politiku" Ejmi Bender.
Pošto su i deca često junaci njene proze, pitamo Ejmi Bender koliko potencira dečju tačku gledišta.
– Ne direktno. Volim široko otvoreni pogled na svet koji deca često imaju, ali razmišljam više o problemima odraslih.
Na podsećanje da je jednom prilikom rekla da oseća strahopoštovanje prema ljudskom mozgu, da je zanimaju muškarci i žene, da voli da pogađa kakav odnos imaju prema svom telu, jer je to tajna preko koje može da se dokuči sve o nekoj osobi, Ejmi Bender nam o ljubavi kaže:
– Ljubav je tako složena, u njoj je mnogo stvari. Pokušavam da uključim sam osećaj, sve zastrašujuće momente, a odstranjujem klišee u tom osećanju. Jer, ljubav uvek donosi ono što je prepoznatljivo iz pesama ili priča. Izazov je učiniti je svežom. Uglavnom pokušavam da se zabavim, da vidim šta će biti, da iznenadim sebe. Svako jutro pišem dva sata, po pravilu moram da sedim, tako da ako mi ponekad postane dosadno, priča odjednom iskrsne kao mehur od sapunice.
Na pitanje koliko ima zajedničkog sa svojom junakinjom Monom Grej, Ejmi Bender odgovara:
– Na mnogo načina imam veze sa Monom Grej, ali sa manje ekstremnom njenom verzijom. Kada sam imala dvadesetak godina, kucala sam u drvo, i to mnogo. Bila sam zabrinuta i sumnjičava, zastrašena svetom. U tome sam vrlo srodna svojoj junakinji. Kao i ona, predavala sam u osnovnoj školi, ali ne matematiku, već čitanje i pisanje. Ipak, nikada ne bih donela sekiru u učionicu.
Jedno od naših pitanja za Ejmi Bender bilo je o onome zbog koga vekovima knjige nastaju: o idealnom čitaocu:
– To bi bio neko ko je voljan da oseća i da iskusi priče bez stalne potrebe da razume šta se tačno dešava. To je čitalac koji voli da učestvuje i zamišlja, i koji voli da čuje zvuk reči – kaže nam.
Ejmi Bender predaje kreativno pisanje i kaže da svojim studentima savetuje da razvijaju ono što je specifično njihovo, da razvijaju svoju individualnost kao pisci, svoje čisto viđenje priče, sledeći ono što vole da čitaju, da puste da ih privuku podsticajni tipovi priča i reči.
[objavljeno: ]
