Izvor: Politika, 17.Dec.2011, 23:03   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Pri­ča o Ve­li­kom i Ma­lom Prin­cu

Mu­ška­rac i že­na sa­vre­me­nog do­ba ko­mu­ni­ci­ra­ju sa ma­lo ogo­le­lih i gru­bih re­či, bez za­no­sa, bez is­kre­nih emo­ci­ja, ka­že pi­sac Ve­se­lin Mi­šnić

Ro­ma­nom „Ve­li­ki i Ma­li Princ”, ko­ji je ob­ja­vi­la iz­da­vač­ka ku­ća „Pla­to” iz Be­o­gra­da, Ve­se­lin Mi­šnić (1954) is­pi­su­je neo­bič­nu i neo­če­ki­va­nu pri­ču, pri­ču o na­ma sa­mi­ma, na­šim na­ra­vi­ma, sno­vi­ma, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << stra­ho­vi­ma, na­da­nji­ma, i to či­ni još mi­ste­ri­o­zni­jom nje­go­vu ži­vot­nu i bi­o­graf­sku pri­ču. Autor za se­be ka­že da ne­ma uzo­ra, ma­da ga je kri­ti­ka vi­de­la ne­gde iz­me­đu Ki­šo­ve, Sa­ba­to­ve i Si­o­ra­nov­ske po­e­ti­ke.

Ro­man „Ve­li­ki i Ma­li Princ”, sed­mi je Mi­šni­ćev ro­man. Ob­ja­vio je do sa­da dva­de­set i pet knji­ga: de­se­tak pe­snič­kih zbir­ki, šest knji­ga afo­ri­za­ma, tri knji­ge pri­po­ve­da­ka, knji­gu ese­ja, ba­vi se knji­žev­nom i li­kov­nom kri­ti­kom. Re­či ga slu­ša­ju, ka­že, jer on slu­ša šta te re­či go­vo­re i ka­kve mu po­ru­ke upu­ću­ju. Ni­ka­da ni­je pra­tio knji­žev­nu mo­du, ne ro­bu­je tre­nut­nim po­mod­no­sti­ma. Za se­be vo­li da ka­že da je „vuk sa­mot­njak”, slu­čaj­no ili na­mer­no, uvek na ve­tro­me­ti­ni, kla­nov­ski i žan­rov­ski ap­so­lut­no neo­pre­de­ljen.

Nje­gov ču­ve­ni „Ro­man u pra­hu” ob­ja­vljen je u vi­še iz­da­nja. I kri­ti­ka i či­ta­o­ci pro­gla­si­li su ga jed­nim od de­set na­ših naj­bo­ljih ro­ma­na pro­šle de­ce­ni­je. Kri­ti­ka je za ovu knji­gu re­kla da je rav­na ro­ma­nu „Sto go­di­na sa­mo­će”. Na­gra­đi­van je i pre­vo­đen na vi­še svet­skih je­zi­ka.

Za ro­man „Ve­li­ki i Ma­li Princ” ka­že: „Ovo ni­je pri­ča o Ma­lom Prin­cu ka­kvog svi po­zna­je­mo. I ovo ni­je sa­mo pri­ča o Ma­lom Prin­cu. Ovo je pri­ča o dva prin­ca: Ve­li­kom i Ma­lom. Ovo je, ta­ko­đe, pri­ča o svi­ma na­ma. Pri­ča ko­ja se ba­vi več­nim te­ma­ma ko­ji­ma se čo­vek ba­vi od ka­da je po­čeo da mi­sli. Pri­ča o sre­ći, o lju­ba­vi i če­žnji, o pri­ja­telj­stvu, o tra­ga­la­štvu, o mo­gu­ćem i ne­mo­gu­ćem. I na kra­ju, pri­ča o ostva­re­nim i neo­stva­re­nim sno­vi­ma. Ovo je pri­ča ko­ja je po­treb­na ovom vre­me­nu, ko­je se otu­đi­lo od čo­ve­ka i o čo­ve­ku ko­ji je otu­đen od vre­me­na u ko­jem ži­vi i ko­ji je za­bo­ra­vio da u ži­vo­tu po­sto­je mno­ge dru­ge vred­no­sti ko­je ga is­pu­nja­va­ju, a da to uvek ni­je no­vac, moć i, re­ci­mo, sla­va”.

Ova knji­ga, do­da­je Mi­šnić, ima dva glav­na ju­na­ka i ne­ko­li­ko dru­gih ko­ji ni­su iz­dvo­je­ni i ozna­če­ni ime­ni­ma, već sa­mo osli­ka­ni ka­rak­te­ri­sti­ka­ma svoj­stve­nim ljud­skom ro­du, ali i či­ta­vom ži­vom sve­tu. Ne­ki ju­na­ci iz dru­gih slav­nih pri­ča će se na­ći na stra­ni­ca­ma ove knji­ge, kao Ga­leb Džo­na­tan Li­ving­ston, re­ci­mo, ili nje­gov dvoj­nik, sve­jed­no je. Ma­li Princ ko­ji je na­ma po­znat ne­ma dvoj­ni­ka, i ne mo­že ga ima­ti. Ne­ki dru­gi i dru­ga­či­ji Ma­li Princ je pred na­ma. U ovom vre­me­nu u ko­jem upra­vo sa­da ži­vi­mo.

Pri­me­ću­je­mo da dva ro­ma­na de­li go­to­vo či­tav vek.

Da, ka­že autor, ali pi­ta­nja su osta­la ista.

Ko­li­ko se za to vre­me ljud­ski rod pro­me­nio? Ne­ve­ro­vat­ni iz­u­mi, i teh­no­lo­ška do­stig­nu­ća olak­ša­li su čo­ve­ko­vu ko­mu­ni­ka­ci­ju i ži­vot, ali pi­ta­nje je da li su ta ču­da na­u­ke do­pri­ne­la ljud­skom ro­du da po­sta­ne bo­lji, ple­me­ni­ti­ji, hu­ma­ni­ji.

Ma­li Princ, na stra­ni­ca­ma ove knji­ge, ob­ja­šnja­va Mi­šnić, ni­je onaj ko­jeg mi­sli­mo da zna­mo. To je ne­ki dru­gi Ma­li Princ. I bli­zak nam i da­lek, i ono što je kao ide­ja vo­di­lja u ovoj knji­zi naj­va­žni­je, to je da sva­ko od nas, mo­že ima­ti svo­ga Ma­log Prin­ca. Su­sret Ma­log i Ve­li­kog Prin­ca je su­sret dva­ju kon­cep­ci­ja ži­vo­ta. Ovaj na­ma ne­po­zna­ti Ma­li Princ lu­ta ze­malj­skim pro­stran­stvi­ma tra­ga­ju­ći za sre­ćom. Ta ra­do­zna­lost ga vo­di u svet ko­jem ne pri­pa­da, ali on ima neo­do­lji­vu po­tre­bu da ga ot­kri­va i upo­zna­je. Ve­li­ki Princ je za­to­če­nik svo­je lič­ne sa­mo­će i ži­vot­ne ne­do­re­če­no­sti, ili pro­ma­še­no­sti, sve­jed­no je.

Naj­lep­še što on po­se­du­je su se­ća­nja po­hra­nje­na u ma­hom ne­do­sa­nja­nim i neo­stva­re­nim sno­vi­ma. Naj­ve­će le­po­te ni­su one ko­je su svi­ma do­stup­ne, već one ko­je osta­ju u ne­do­di­ru i ko­je su hra­na i pod­strek onim naj­fi­ni­jim i naj­či­sti­jim že­lja­ma. Po­seb­nu draž i pe­čat neo­če­ki­va­nog ovoj knji­zi da­ju pi­sma ko­ja Ve­li­ki Princ pi­še ne­gde iz sve­ta ne­do­di­ra. Ta pi­sma kao zve­zda­ne iskre lu­ta­ju ko­smič­kim pro­stran­stvi­ma, jer ka­ko re­če Ma­li Princ: „Ne­ma si­gur­ni­jeg po­štan­skog san­du­če­ta od ko­smo­sa”. Ona su trag i do­kaz da je lju­bav več­na. Za­to su upu­će­na ne­koj ima­gi­nar­noj že­ni, ko­ju Ve­li­ki Princ uvek oslo­vlja­va sa Go­spo. Go­spa ni­je že­na iz ne­kog ri­ter­skog do­ba, ni­je ne­sta­li ide­al iz da­le­kih vre­me­na, gde su če­sti­tost i oda­nost bi­le naj­ve­će vr­li­ne. Ni­je to ni Go­spa – maj­ka Bo­go­čo­ve­ka. To je sa­mo ne­ka, za Ve­li­kog Prin­ca, ne­do­di­ri­va že­na, ko­ja je ima­la, ili ima, go­spod­stve­no dr­ža­nje. Nje­go­va su pi­sma pu­na če­žnje, stra­sti, se­te i lju­ba­vi.

Ta­kva i slič­na pi­sma pi­sao je Ge­te ne­do­dir­lji­voj Šar­lo­ti. U ovim vre­me­ni­ma ova­kva pi­sma ne­pri­me­re­na su i sko­ro ne­za­mi­sli­va, jer, da­nas se ni­ko pi­smi­ma i ne obra­ća vo­lje­noj oso­bi. Mu­ška­rac i že­na sa­vre­me­nog do­ba ko­mu­ni­ci­ra­ju sa ma­lo ogo­le­lih i gru­bih re­či, bez za­no­sa, bez is­kre­nih emo­ci­ja. Re­či ko­je bi tre­ba­lo da bu­du spo­na, li­še­ne su sva­ke le­po­te. Mo­žda ni ova pri­ča ni­je za­vr­še­na, mo­žda će i nju ne­ko, u ne­ko dru­go, tek do­la­ze­će vre­me, na­sta­vi­ti ili za­vr­ši­ti.

Ve­se­lin Mi­šnić ve­ru­je da će nje­gov ro­man „Ve­li­ki i Ma­li Princ” op­sta­ti i tra­ja­ti i u ne­kim bu­du­ćim vre­me­ni­ma, jer će ova­kvih knji­ga i ova­kvih pri­ča – bi­ti sve ma­nje i ma­nje. 

Zo­ran Ra­di­sa­vlje­vić

objavljeno: 18.12.2011.

Nastavak na Politika...