Izvor: Blic, 13.Sep.2004, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Preživeće ovaj narod
Preživeće ovaj narod
Pre neki dan šetam Wiesbadenom i siđem u jedan podzemni pešački prolaz. Odjednom, začujem neko zujanje i toliko se uplašim, jer pomislim da se roj pčela sjurio na mene. Okrenem glavu levo-desno, pa desno-levo i onda pogledam pravo - kad ono neki nabildovani likovi mrmore nešto kroz zube. Trebalo mi je pola sekunde da skapiram kako zujanje dopire iz njihovih poluotvorenih usana. DeviZZZZZe, deviZZZZZZZZe, deviZZZZZZZZZe….izgovarali su oni, držeći >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ponosno evriće u svojim povelikim šakama. Tu se ja silno obradujem. Em zato što nema pčela da me izujedaju, em što mi je to toliko zamirisalo na ona dobra stara vremena, kad nisi morao da ideš u banku i čekaš u redu i da pitaš od koliko do koliko rade. Kod ovih likova uvek je bilo OK. Nema čekanja, nama radnog vremena, a ima ih na svakom ćošku. Tvoje je bilo samo da imaš ove naše bedne dinare, kojih se toliko gadim, da sam svaki put kad primim platu, trčala kod Gospode Dilera. Kad uzmeš devize, osećaš se nekako stabilno i svetski. U međuvremenu, ovi naši novi političari, rešili da nas ponize, pa učvrstili domaću valutu. Ali, ne možeš ti mimo sveta, shvatili su to i oni poprilično brzo. I zato, kad sam neki dan čula ono melodično i ujednačeno zujanje, toliko sam bila srećna, da sam počela da pevam. Gospoda Dileri – devizzzzze, ja – uf, oni devizzzzzzzzze, ja –uf, uffff i tako redom. Sve dok moje UF nije nadjačalo ono njihovo DEVIZE. Jer, ja sam bila u prednosti. Uz sebe sam imala hor istomišljenika. Em vole da pevaju, em su muzikalni, em ih ovakve teme inspirišu. Ma ŽIVEĆE OVAJ NAROD, setih se pisca i odoh kući da obrišem suze radosnice.
