Izvor: Politika, 07.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prevedi da bih te razumeo
EKSKLUZIVNO
Narodna biblioteka Srbije u Beogradu sutra će od 18 do 20 časova upriličiti tri razgovora na temu patriotizma, a jedan od učesnika biće i hrvatski filozof i teoretičar kulture Boris Buden (1959), koji živi i radi u Berlinu. Povod za ekskluzivni razgovor sa Budenom za naš list je i njegova knjiga "Vavilonska jama, o (ne)prevodivosti kulture", koju je u prevodu Hane Ćopić sa nemačkog objavila beogradska "Fabrika knjiga". Delo u Nemačkoj već ima dva izdanja, još nije objavljeno >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u Hrvatskoj, a ovo je njegov prvi prevod na neki strani jezik.
Boris Buden je doktorirao iz teorije kulture na Univerzitetu Humbolt u Berlinu, prevodio je Frojda i Lorencera. Eseje je tokom devedesetih godina objavljivao uglavnom u "Arkzinu", čiji je bio i urednik.
Vezali ste maternji jezik za problem prevođenja?
Ne zastupam tezu da je maternji jezik sastavni deo čovekove suštine. Maternji jezik je društveno proizveden, on je stvoren politički, kao i u kulturnom smislu. Teorija prevođenja posle Valtera Benjamina ne podrazumeva odnos takozvanog originala i prevoda. Benjamin je srušio takozvani binarni odnos između originala i prevoda, logiku prema kojoj postoji original, i prevod kao sekundarna produkcija originala.
Šta govori Vaš primer i imigrantsko iskustvo koje imate?
Moj primer je najbolji. Hrvatski jezik, koji je nekada bio moj maternji jezik, neprekidno se menja. Otišao sam i više ne živim u Hrvatskoj, zadržao sam taj moj maternji jezik koji se, u međuvremenu, promenio tako da se današnjim novim generacijama moj maternji jezik ne čini i njihovim maternjim jezikom. Država, nacija i esencijalna nacionalna kultura kontrolišu maternji jezik. Problem je u tome što je svaki maternji jezik najmanje jezik majke koja nas rađa, ali je uvek jezik škole, države, ideologije, hegemonijalne kulture koja guši druge kulture.
Zanimljiva je Vaša teorija o "austro-ugarsko-komunističkom" hrvatskom jeziku...
U slučaju hrvatskog jezika takozvani vodeći lingvisti, oni koji su odgovorni za oblikovanje, standardizaciju i kanonizaciju tog današnjeg hrvatskog jezika, polaze od pretpostavke da taj jezik ima nekakav koren, originalnu bit negde u prošlosti. Oni u arheološkom smislu vrše iskopavanja te originalne biti. Istina je sasvim suprotna. Ne postoji original u prošlosti koji je prekriven naslagama stranoga i ideologije, naslagama srpskog, jugoslovenskog, austro-ugarskog, komunističkog, koje treba očistiti da bi se došlo do čiste srži hrvatskog maternjeg jezika. Koren jezika proizvodi se i danas, svakodnevno, u ideološkom i političkom smislu. Lingvisti izmišljaju reči, ali da bi one postale standardne, moraju u literaturi imati potvrdu. Onda nazovu pesnike koji te reči uvrste u svoje pesme, i tako lingvisti dobiju književni predložak na osnovu kojeg mogu da tvrde da te reči originalno pripadaju hrvatskom jeziku.
Onoga trenutka kada ja kažem da je moj hrvatski jezik u prvom redu isti jezik kojim govore i Srbi i Bosanci i Crnogorci, nemam političku podršku. Suprotna struja je ima. Ali, ja se mogu pozvati na nauku i na mišljenje drugih lingvista koji tvrde da je to jedan jezik.
A kako je bilo u vreme komunizma?
Svi govore o komunističkoj netoleranciji i totalitarizmu, a ja smatram da su to bili drugačiji oblici slobode. Tada je, mnogo više nego danas, jezik bio otvoreniji prema stranom uticaju. Kada se kaže da je, na taj način, komunistička internacionalistička ideologija podjarmljivala nacionalnu bit i jezik i uništavala ga dovođenjem stranog, onda treba reći da, po samoj romantičarskoj humboltovskoj ideologiji jezika na kojoj su zasnovane ideje nacionalne kulture i duha, zadatak prevođenja nije čistiti jezik od stranoga, već taj strani element uvoditi u vlastiti jezik i tako ga obogaćivati. Dakle, ono što je strano obogaćuje jezik, a ne prlja ga. Paradoksalno zvuči da je ta ideja komunističkog internacionalizma omogućila da jezik bude slobodniji.
Iz te perspektive čistote jezika Vi, svakako, niste patriota?
Ne, ja nisam nikakav patriota. Patriotizam mi je politički i ideološki potpuno stran. Kada odbacujem ideologiju i sve ono što ide uz patriotizam, politički se smeštam izvan postojećeg sistema nacionalnih država, koji je zasnovan na vestfalijskom poretku. Pripadam političkoj i socijalnoj manjini koja taj postojeći sistem dovodi u pitanje. To je teza sa dalekosežnim političkim, kulturnim i moralnim posledicama, i potpuno je u vezi sa činjenicom da sam napisao ovu knjigu koja je antipatriotska i koja je kritika svake ideologije patriotizma.
Kako vidite Evropsku zajednicu kao prevodilačku zajednicu?
Evropa očigledno ne može imati jedan zajednički jezik, jer je Evropa pluralitet mnogih nacionalnih jezika. Drugi odgovor engleski jezik definiše kao hegemonijalni jezik komunikacije. Ali, engleski ne samo da je nacionalni jezik jedne od članica Evrope, nego je uvek i globalni jezik kojim se govori i u Aziji i u Africi, i svuda u svetu. U Evropi postoje i jezici koji su marginalizovani, a daleko od toga da su marginalni, kao što su portugalski i španski. Danas sve više ljudi zapravo govori portugalski, a ne engleski. Nema za svagda zadate hegemonije jednog jezika. Odgovor francuskog filozofa Etjena Balibara je da moramo evropski jezik da zamislimo kao proces stalnog prevođenja. To znači da zamislimo jezik kao da je on prevođenje samo. Kada se mi, sa prostora bivše Jugoslavije srećemo, koristimo naš jezik; u to su uključeni ljudi koji ga ne govore, ali ga razumeju. To su Slovenci, jedan deo Albanaca, Makedonaca. U tom trenutku, naš jezik premašuje svoje vlastite granice i postaje moment prevođenja, trenutak u kojem se ljudi razumeju kroz prevođenje. Da li verujete u demokratiju?
Danas svi, naravno, veruju u demokratiju, čak i oni koji je ruše i izdaju sa svih strana. Zato ću ja reći, ne, ne verujem. Ne verujem da je oblik reprezentativne demokratije liberalnog kapitalističkog tipa jedini i ultimativni oblik, i mislim da je on u velikoj krizi usled promena koje je sa sobom donela globalizacija i neoliberalni preokret, i usled činjenice da živimo u svetu migracija. Najrazvijenije države Evrope i sveta veliki deo svog društvenog proizvoda ostvaruju na račun ilegalnog rada emigranata, dakle na crno. U Francuskoj postoji pokret ljudi "bez dokumenata" koji su u postojećem sistemu demokratije proglašeni "ilegalnim ljudima". Postoji, međutim, politička subjektivizacija koja polazi od toga da nijedan čovek ne može biti ilegalan po sebi, i da ljudi "bez papira" najavljuju novi oblik društvenosti i političke organizacije s onu stranu sistema nacionalnih država i reprezentativne demokratije.
Vavilonska kula je, dakle, srušena i ostaje jama. Znači nema fundamenta?
Svi smo mislili da kada je kula srušena, ostaje fundament na kojem se može nešto graditi. Moja je teza da ne postoji fundament, da postoji jama, temeljni manjak koji se ne može ničim ispunjavati. Osim ideološki. Onda kažemo da je to identitet ili duh jezika. Sve je to Humbolt bolje rekao od nas, ali on je odavno mrtav.
[objavljeno: ]
