Izvor: Politika, 11.Jan.2014, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Preobražaj skinheda Vanje
Svako može da se preobrati i iskupi. Ali, ne bez pokajanja. Tako je bilo u periodu kasne antike i ranog hrišćanstva. Tako je i danas.
Među pet romana koji su ušli u konkurenciju za prestižnu Nin-ovu nagradu nalazi se i knjiga „Zlatno doba” Silvane Hadži-Đokić, u izdanju „Interpresa” i „Teme”. To je priča o caru Konstantinu Velikom i carici Jeleni, koja se pojavila u prošloj godini, u kojoj je obeleženo 17 vekova od donošenja Milanskog edikta. Ipak, Silvana >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Hadži-Đokić smatra „da jubileji ništa značajno ne donose, i da u njima caruje prosečnost”. Prema rečima recenzenta romana Ljiljane Šop zlatnim dobom su od antičkih vremena smatrani periodi duhovnog podvižništva i procvata na polju stvaralaštva, dok se danas pod zlatom podrazumeva isključivo materijalna vrednost. Silvana Hadži-Đokić autorka je i monodrame „Carica Jelena”, a istorijska tematika zaokuplja i druga njena ostvarenja.
U vašem romanu carica Jelena, majka Konstantina Velikog, izlazi iz ikone, kao iz „prozora u svet” ili „kapije zakrivljenog vremena”. Ona se pojavljuje danas kako bi nas ujedinila?
Ona se pojavljuje u sadašnjem vremenu da bi izvela svoje prvo čudo, birajući za instrument njegovog ispunjenja najnižeg, obezljuđenog nasilnika, narkomana i skinhedsa, umesto podobnijeg – vladike, duhovnika, monaha, običnog čoveka ili vernika. Što je pojedinac neverniji, sa manje ljudskog dostojanstva, čudo postaje veće, nalik obrnutoj proporciji, inverziji. Jelena ne izlazi iz ikone u Voždovačkoj crkvi da nas ponovo ujedini, već da izvrši čudo! A čuda ne postoje radi drugog cilja, već zarad sebe samih. Kroz njih se putem posrednika projavljuje Božija čestica, ona za kojom se u 21. veku traga u CERN-u. Koja se u Hristovo doba obrela među sledbenicima Isusa iz Nazareta, i koju je veliki Vergilije najavljivao u svojim Mesijanskim Eklogama, a proroci u svojim sinoptičkim spisima. U romanu „Zlatno doba” jasno je podvučena razlika između institucionalne i iskonske vere. Stvaranje državne religije i hrišćanske civilizacije nije bio romantičan i bezbrižan, već surov i cenzorski posao, koji je podrazumevao nevine žrtve i mnogo bezosećajnog zataškavanja i prekrajanja. Do izvorne, precivilizacijske, necenzurisane vere najlakše se dolazi čudom!
Paralelno sa istorijskom pričom o Konstantinu i Jeleni, roman prikazuje preobražaj skinheda Vanje, delikventa koji je učestvovao u prebijanju romskog dečaka, u starešinu crkve. I savremeno „paganstvo” ima svoja čuda?
Ne smatram da je fenomen skinhedsa oličenje neopaganizma. Nema u tom divljačkom pokretu nikakve mistične inicijacije. Ni verskih obreda ili njihovih surogata. To je grupa besnih adolescentnih otpadnika od društva koji veličaju nasilje, brutalnost, egomaniju, kompleks više vrednosti i rasne segregacije kakva je vladala u nacističkoj Nemačkoj ili sedamdesetih godina prošlog veka u Severnoj Americi. Da je ovaj pokret novo paganstvo, čudo bi izvršio skinheds, a ne svetitelji Božiji. Hrišćani bi masovno postajali skinhedsi. Vanja, muškarac androginog imena, koje se može nadenuti pripadnicima oba pola, samo je glina u rukama Božijim. Svako može da se preobrati i iskupi. Ali, ne bez pokajanja. Tako je bilo u periodu kasne antike i ranog hrišćanstva. Tako je i danas.
Neobičan iskorak iz pripovesti je esej o svevremenoj slici „Krik” Edvarda Munka. To je simbol savremenog doba, krik duševnog bola, slika holokausta?
Izuzev potrebe da se večno sećamo žrtava holokausta, ovaj mikro-esej pokazuje raskorak između umetničkih motiva za nastajanje dela i njegovog tumačenja, bilo od strane savremenika, bilo glasom budućih naraštaja. Šizofrenija 20. veka je isprva nastala u svetu ideja. Munkov „Krik” se prvobitno zvao „Krik prirode” i predstavljao istinitu viziju, a ne halucinantni unutrašnji vrisak ili odraz duševne patnje.
Istorijska priča romana prikazuje Jelenin težak životni put, i tim jaču njenu veru. Međutim, njen lik mudre savetodavke dobija značenje tek u sadejstvu sa likom sina Konstantina?
I Jelena i Konstantin su tokom svog zemnog života bili ljudi – titani. Bez Jelene nema Konstantina i obrnuto. Zato se oni u Srpskoj pravoslavnoj crkvi i ostalim pravoslavnim zemljama proslavljaju zajedno i oslikavaju kao par, na istoj ikoni. U rimokatoličkoj crkvi Konstantin nije uvršten u svetitelje, već samo Sveta carica Jelena, ali ne kao majka prvog hrišćanskog cara, već kao „Križarica”, ona koja je pronašla Časni Krst u Jerusalimu. Kod nas je pandan slavljenju Jelene Križarice, praznik Krstovdan.
Sve što se dešava, zbiva se u ikoni, kao u večnosti, ikona ima posebno simbolično značenje u romanu?
Ikona nije samo druga i bolja stvarnost, ona je motivacija da preživimo „gnusobu” svakodnevice. Uostalom, svaka ikona može da postane čudotvorna, bez obzira od kakvog je materijala sačinjena. Ako imamo vere.
Druga važna epizoda posvećena je Lorencu Vali, neprijatelju papske vlasti. On je čovek novog doba koji ruši neistine?
Lorenco Vala je punokrvni, novi čovek, prosvetitelj, naučnik, lingvista, papski sekretar. Napisao je prve renesansne bestselere i prodavao ih u apotekama, kao lek za dušu. On je razotkrio nekoliko najvećih hrišćanskih falsifikata, između ostalog i „Konstantinovu darovnicu“ kojom je, navodno, car Konstantin darovao multietnički Rim papi Silvesteru. Od tada je možda i postao nepodoban za beatifikaciju.
Marina Vulićević
objavljeno: 12.01.2014
