Izvor: Večernje novosti, 19.Dec.2013, 12:41   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Preminula Ružica Sokić

OtiŠla je skitnica, dobra i naivna duša, plemenito srce - kako je svoje junakinje s društvene margine opisivala sama Ružica Sokić. Za sebe je govorila da je najgore glumila glumicu. Izlazila je u ring i bez sujete hvatala se ukoštac sa sobom i likom, trošila se i patila. Umrla je, a vest o njenoj smrti iznenadila je sve: i sa 79 godina, do poslednjeg daha izgarala je na sceni, vedra i nasmejana, nepresušne energije i želje za igrom, za životom. Plemenita, dobra duša imala je uvek lepu reč za sve. Otimala je od zaborava one koji su otišli pre nje, nesebično koristeći svaku priliku da podseti na neka velika imena i ostvarenja, na one koje su mimoišle nagrade i priznanja, po čijem radu je nepravedno pala prašina nemara i zaborava. Kolegama je bila divan partner, novinarima sjajan sagovornik, publici - omiljena glumica... Rođena je 1934. godine u Beogradu kao kći trgovca i suvlasnika lista "Pravda" Petra Sokića. Još kao dete učestvovala je u dramskoj grupi Radio Beograda, a kasnije se upisala na Akademiju za pozorišnu umetnost u Beogradu, na kojoj je diplomirala 1958. godine. - Ne znam da li sam imala drugu misao osim glume. Spontano sam se uputila ka tim zvezdama, još od škole i raznih sekcija. Nanjušila sam glumu vrlo rano, bežeći od brutalne stvarnosti. Bila je za mene spas. Od trenutka kad sam upisala Akademiju kod profesora Joce Kujundžića, moj život i svet je samo scena - prisećala se u jednom razgovoru za naš list Ružica Sokić. - U početku sam dosta patila što sam igrala neke ružne žene s društvene margine. Nedostajala mi je klasika. Ali, nekako intuitivno sam shvatila da je glumac najbolji kad igra domaćeg pisca. Zato sam zaplakala kad sam pročitala poruku Nebojše Romčevića: da sam ružica u reveru našeg pozorišta.JEDNA ŽELJA - DOŠLO je vreme muzičkog i fizičkog teatra, to nije za mene. Ja i kad idem po ravnom, padnem... U stvari, morala bih da razmislim šta bih danas poželela. Sve mi je staro poznato, od novog ne bih znala šta ću. Nikada nisam imala bolesnih ambicija. Ne bih se ni danas otimala za uloge. Samo da budem spokojna. Ali, htela bih još malo da ove moje mučenice provedem kroz život i uživam u njima. Teško mi je da ništa ne radim. Čini mi se da u sebi imam više materijala nego što mi treba. Nemam cilj, mada imam još veliku želju - izjavila je prošle godine u razgovoru za naš list, na današnji dan, Ružica Sokić. Sam početak njenog teatarskog života obeležila je predstava Soje Jovanović "Uspomena na dva ponedeljka". Prvi stalni angažman bio je u Savremenom pozorištu, a već od 1962. godine s nekim kolegama i Bojanom Stupicom, krenula je u avanturu zvanu Atelje 212. Prva predstava - komedija nepoznatog autora, u režiji Vlaste Radovanovića. Igrala je na scenama gotovo svih beogradskih teatara, ali je ceo svoj radni vek (37 sezona) provela u Ateljeu, kao jedan od temelja i zaštitnih znakova kuće u najslavnijem periodu njene istorije: - Kada igraš kraljicu, igraš čoveka - govorila je Ružica. - Ipak, nisu svi glumci isti. Neki su veoma skloni da glume i u životu, u pozi i sa idejom da rade nešto posebno, da imaju mogućnost da traže nešto više i od života i od okoline. Ja to ne volim. Velike glumice kao što su Mira Stupica i Olivera Marković u privatnom životu su uvek opuštene i prirodne. Ružica je jedna od poslednjih istinskih zvezda našeg glumišta, podjednako velika u teatru, filmu i na televiziji. Glumila je u četrdesetak filmova, bavila se i pedagoškim radom, a u istoriji teatra ostaće za pamćenje njene uloge: Hani ("Ko se boji Virdžinije Vulf"), Mileva ("Krmeći kas"), Gospava ("Čudo u Šarganu"), Baronica Štetin ("Kod lepog izgleda"), Ludmila ("Grobljanska"), Mir Jam ("Ranjeni orao"), Žuta ("Žuta"), Julija Varadi ("Korešpodencija"), Hana ("Iz života kišnih glista"), Šarlota ("Bergmanova sonata“), Majka ("Janez"), Tijana ("Velika drama"), Žanka ("Žanka Stokić"), Meri ("Dugo putovanje u noć")... Na pitanje u kakvim ulogama je bila najbolja, bez razmišljanja je svojevremeno odgovorila: - Između smeha i suza. U tom svetu sam, čak i bukvalno, provela najveći deo karijere. Takva je bila Romčevićeva "Grobljanska", jedna od mojih najdražih uloga. Mislim i na ceo opus Ace Popovića, Siniše Kovačevića. Jedno vreme igrala sam više na TV nego u pozorištu. Ako nešto izdvajam, to je sigurno "Devojka sa tri oca" Brane Crnčevića. Sa sigurnošću mogu da kažem da me je baš ova uloga lansirala u orbitu. Predstave Žanka i Tri sestreOtvoren pogled i onaj nezaboravni, kikotav smeh obasjali su zauvek mnoge naše TV serije, filmove, predstave. Drugi su je hvalili, a ona je, kao i svi istinski veliki umetnici, u sebe sumnjala: - Celog života sam se kinjila težeći savršenstvu. Uvek sam bila samokritična, tražila od sebe više nego što mogu da dam. Najbolje su mi uloge one s kojima sam se najviše mučila. Sve što je išlo lako, bilo je dobro, ali ne najbolje. Da je sve bilo dobro, pa i najbolje, svedoče dve "Sterijine nagrade" za glumu, dve "Zlatne arene" u Puli, tri nagrade za životno delo ("Dobričin prsten", "Pavle Vuisić", "Branislav Nušić"), među prvima je osvojila i priznanje našeg lista "Žanka Stokić". Lična sećanja na slavne dane i ljude objedinila je u knjizi "Strast za letenjem". A strasno je celog života letela ova retka ptica, retka čak i u sopstvenom glumačkom jatu: - Otkad znam za sebe, zaljubljena sam u slobodu. Slobodni sam strelac celoga života. Ništa nisam uradila protiv svoje duše. Nijedan kompromis. Ako sam postigla uspeh i žrtvovala sam se. Ostala sam bez dece. U mom hodanju uzbrdo nije bilo mesta ni za šta drugo, osim glume. Ništa nisam ni ponela sa sobom, osim praznih ruku... KOLEGE I RUŽICI Mira Banjac, glumica: Pregorela za teatar - OČAJNA sam, preteško mi je. Još se nisam oporavila od smrti Pere Kralja, a stigla je vest o Ružici. Često smo se čule telefonom... Pregorela je za pozorište, terajući neku svoju i tuđu pravdu. Mnogo smo zajedno igrale. Bila je od onih retkih glumaca koji su znali da pitaju posle predstave: "Kaži, da li je bilo dobro"... Velika glumica u vreme Mire Trailović i Ace Popovića. Volela je Simovića i veoma se zalagala za njegovo "Čudo u Šarganu". Siniša Kovačević, dramski pisac: Sveštenica glume - AKO je neko pozorište doživljavao s potpunom posvećenošću, bila je to Ružica Sokić. Ona je sveštenica srpske glume. Velika na svaki način. Imao sam sreću da smo mnogo sarađivali, a sad mi se čini da je moglo i trebalo više. Ipak, verujem da će joj tamo biti bolje. Brana Crnčević će za nju napisati nastavak "Devojke s tri oca", a ona će imati glavnu ulogu. Svi njeni prijatelji, Zoran, Aligrudić, Taško, Pepi Laković, Rade Marković, igraće u nastavku. Imaće i ko da izrežira, a ima i publike... Vera Čukić, glumica: Osoba bez godina - BAŠ sam potresena, mnogo mi je teško. Igrale smo u jednoj od mojih prvih predstava u Ateljeu, "Viktor ili deca na vlasti", legendarnoj TV drami "Nameštena soba", filmu "Žuta". Jedna je od najvećih i najboljih u istoriji glume, posvetila joj je ceo svoj život. Mnogo se radovala svakoj ulozi. Ružica je bila osoba bez godina, gorela je nekom večnom vatrom u svetu umetnosti. Mislite da takvi ljudi ne odlaze, uvek ste u šoku kad čujete ovakvu vest, iako je smrt neumitna za sve... Ljiljana Blagojević, glumica: Posveta - RUŽICA je bila podjednako velika u komedijama i u dramama, što pokazuje da je jedna od retkih velikih glumica našeg pozorišta. Obožavala sam njen smisao za humor, njenu snagu da se bori i da traje, njenu pripadnost svom narodu i neverovatnu modernost u glumačkom izrazu. "Veliku dramu" Siniše Kovačevića u kojoj je doskora igrala, u subotu 21. decembra - posvećujemo njoj. Ivana Vujić, reditelj: Persona teatralis - BILA je pozorišna i filmska zvezda, kakvih više nema. U vreme kada je biti zvezda značilo da je neko čitav život posvetito ovoj profesiji. Zapravo, bila je prva zvezda Ateljea 212, igrala je u predstavama koje su osnovale taj teatar, između ostalih "Ko se boji Virdžinije Vulf". Pripadala je istinskoj eliti ove pozorišne kuće. Do poslednjeg trenutka gladijatorski se borila za svaku odigranu ulogu. Napisala je i knjigu sećanja, redovno posećivala izložbe, književne večeri, premijere. Potpuna persona teatralis i jedan od stubova kulture ovog grada, ne samo posmatrač, već njegov aktivni učesnik. Poslednje što mi je nadavno rekla bilo je: "Dođi, imam neke ideje." Ivana Dimić, upravnica Ateljea 212: Kamen temeljac - JEDAN je od velikana zbog kojih je Atelje postao slavan. Kamen temeljac umetničkog postojanja ovog pozorišta. Njen odlazak za sve nas je veliki gubitak. Čuvene su uloge u "Žutoj", "Čudu u Šarganu", "Bori Šnajderu"... Povodom 60 godina rada, Ivana Vujić je njoj u čast postavila na našu scenu i predstavu "Plej Popović".

Nastavak na Večernje novosti...

Politika: Preminula glumica Ružica Sokić