Izvor: Politika, 19.Apr.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Preko Vuka do Džona Dona
Sa Zoranom Janićem o prevodu zbirke „Molitve u teškim časovima” Džona Dona, objavljene u izdanju „Aleksandrija presa”
Prvi kritički prevod poezije engleskog pesnika Džona Dona na srpskom jeziku prolazi gotovo nezapaženo u našoj sredini. Zbirku „Molitve u teškim časovima” svetski poznatog pesnika, čiji se raspon tema kreće od ljubavnih i satiričnih do religioznih, prošle godine je objavila „Aleksandrija pres”, u prevodu Zorana Janića. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Sa ovim prevodiocem smo razgovarali o iskustvu prevazilaženja jezičkih nedoumica u susretu sa „donovskim stihom”.
Kako za naš list objašnjava Janić, „Molitve u teškim časovima” nisu nastajale u groznici nadahnuća, već doslovno na bolesničkoj postelji, tokom epidemije tifusa koja je pogodila London 1627. godine. I sam bolestan, pesnik će svakodnevno izgarati u teškim groznicama, a zbirka narasti na 23 poglavlja, što odgovara broju dana koliko je bio prikovan za postelju. Sa veoma malim izgledima na ozdravljenje, ali vodeći, uprkos svemu, svoje lirske dnevničko-meditativne zabeleške, Džon Don će se obraćati Bogu „na kolenima duše”, tražeći od njega spas i isceljenje.
– Svaki pisac ima neku knjigu po kojoj je najpoznatiji, a svaka takva knjiga neki karakterističan lik, mesto ili sentencu po kojoj zauvek ostaje pohranjena u asocijativnom inventaru najširih čitalačkih masa. Ako je za Tolstojevu „Anu Karenjinu” karakteristična rečenica o srećnim i nesrećnim porodicama, za Džona Dona se pre svega vezuje ono čuveno mesto iz njegovih meditacija: „Nijedan čovek nije ostrvo, sadržan u sebi ceo”, što će Hemingvej kasnije preuzeti kao moto i naslov svog najpoznatijeg romana „Za kim zvona zvone”, kaže Zoran Janić.
– Ono što se postavljalo kao najveći izazov pred prevodioca bilo je kako uspešno prebaciti težak, mutni sadržaj staroengleskog idioma u novi, savremeni kontekst srpskog jezika, kako približiti i premostiti jaz između tih dveju tako različitih civilizacija? I još važnije: kako preneti, žive i zdrave, one najdublje semantičke naslage i finese jednog mnogo razvijenijeg i leksički bogatijeg jezika u sasvim novo okruženje, kulturno i istorijski potpuno različito. Koliko god to možda izgledalo paradoksalno, odgovor je bio krajnje jednostavan: povratkom Vuku – upravo onom jeziku nepismenih seljaka, onom slikovitom pastirskom idiomu, navodno nepodesnom za apstrakcije i visoke zahteve umetnosti, kako glasi glavni prigovor one nepregledne kohorte protivnika pobede vukovske reforme, što vijuga kroz istoriju od davnih dana do danas (završno sa Selimovićem, Pavićem i Basarom) – smatra Janić.
U tom cilju, dodaje prevodilac, valjalo je posegnuti za onim najboljim što odlikuje srpski jezik: preciznosti izraza i fluktuirajućoj, neobično labavoj strukturi rečeničnog sklopa, gde reči slobodno menjaju mesto, ne menjajući pri tom ništa na značenjskom nivou, a istovremeno doprinoseći slojevitom emotivnom senčenju.
Na pitanje u čijem delu se vidi Donov uticaj, Zoran Janić je rekao sledeće:
– Pošavši u izgnanstvo, Josif Brodski je 1972, kao jedini prtljag u Englesku, poneo knjigu poezije Džona Dona. Kasnije će napisati i elegiju, posvećenu ovom pesniku, gde na jednom mestu izriče krajnje običnu, po sebi podrazumevajuću tvrdnju, kako „sa drugima delimo svoj život”, da bi se onda u istom dahu upitao: „Ali s kim onda ravnopravno da delimo našu smrt?” Deliti s nekim smrt je mnogo prisniji čin od zajedničkog življenja sa drugima – Brodski je izgleda time hteo da nagovesti kako za pesnike ne važi obična smrt, već platonska seoba duša. Pesnici ne umiru dokle god imaju sadruga, sebi ravnog, nekoga ko će nastaviti verno da služi istim izabranim muzama. Na taj način Džon Don će, kasnije, pod imenom Josif Brodski, preći iz Engleske u SAD, gde će živeti do poslednje u nizu svojih smrti, kaže naš sagovornik i završava:
– Kakav veličanstveni epitaf: Džon Don 1572–1996!
M. Sretenović
[objavljeno: 20/04/2009]
.jpg)
