Izvor: Politika, 16.Jan.2011, 23:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Predstave uz pomoć štapa i kanapa
Glumci se snalaze na televizijama, snimaju reklame, jure levo i desno. A ono što je osnovno u dramskoj umetnosti, pozorište, dovode u pitanje, kaže Muharem Pervić, pozorišni kritičar
U Beogradu je u protekloj godini bilo isuviše malo značajnih događaja i predstava. Pozorišta u unutrašnjosti su bila preduzimljivija i sa znatno manje sredstava stvorila su značajnije predstave, od onih koje smo premijerno gledali u Beogradu. Sve što smo u glavnom gradu ostvarili, radili >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << smo, kako se kaže, uz pomoć štapa i kanapa. Tako u prestonici ne bi smelo da se radi!
Ugledni pozorišni kritičar Muharem Pervić ovako se nadovezuje na stav pojedinih teatrologa i pozorišnih poslenika koji tvrde, o čemu je „Politika” pisala pred kraj prošle godine, da su u proteklom periodu pozorišta u unutrašnjosti napravila značajan pomak u odnosu na Beograd. U prilog svojih teza izneli su i argument: pozorišta u Vojvodini već nekoliko godina imaju najzanimljivije produkcije u Srbiji. Nedavna premijera predstave „Kukavičluk” u režiji hrvatskog reditelja Olivera Frljića, upravo u Subotičkom pozorištu, još jednom ih je, tvrde, učvrstila u ovom stavu.
I dok se pojedini teatrolozi, reditelji i pozorišni stručnjaci ne slažu sa ovom tezom, proteklih dana mogao se čuti komentar da su beogradski umetnici prezaposleni, da reditelji ne mogu da sastave podele za predstave, odnosno da je probe jedino moguće organizovati u kasnim večernjim satima, jer su preko dana glumci na raznim snimanjima. Da li je i zašto došlo do ovakvog obrta u korist provincije kada je o pozorišnoj umetnosti reč, pitanje je na koje smo pokušali da dobijemo odgovor.
– Mislim da u Beogradu nema dovoljno preduzimljivih ljudi, da nismo široko otvorili vrata novim ljudima koji dolaze iz unutrašnjosti, kao ni onima iz glavnog grada. Više niko ne računa na svoja primanja u pozorištu. Umetnici se snalaze na televizijama, snimaju reklame, jure levo i desno. A ono što je osnovno u dramskoj umetnosti, a to je pozorište, dovode u pitanje. To je dokaz da nama više nisu potrebne pozorišne sale, već bolji uslovi za stvaranje predstava koje neće zavisiti od dobre volje pojedinaca i njihovih finansijskih sredstava. Pored književnog, na žalost, najniže je vrednovan pozorišni rad. Mislim da to ne vodi ničemu. Festivali su još jedina svetla tačka, ne samo zbog pozorišta, već i zato što ljudi vole, moraju i treba da se viđaju – tvrdi Muharem Pervić.
Dramaturg Željko Hubač, uz konstataciju da u Beogradu postoji više od 30 teatara i pozorišnih trupa, kojima su na raspolaganju izuzetni umetnici, ozbiljna infrastruktura i značajna sredstva za produkciju, napominje:
– Teatarski uslovi u Novom Sadu su, najblaže rečeno, lošiji, a oni u ostalim teatarskim centrima u Srbiji su, na više planova, daleko ispod profesionalnog minimuma. To što je, i pored takvog „komfora”, godina u beogradskim teatrima ispod horizonta očekivanja, ne umanjuje nespornu vrednost predstava poput „Metamorfoza”, „Bahantkinja”, „Čekaonice” ili pak „Elijahovestolice”, ocenjuje Hubač i dodaje:
–S druge strane, taj osiromašeni teatarski život van metropole u većini pozorišta sveo se na sporadične pokušaje da se napravi barem jedna kvalitetna predstava, odnosno da se u okviru takvih produkcionih mogućnosti pomire komercijalni i umetnički teatar, što je, čast izuzecima, dalo poražavajući rezultat.
U takvoj stvarnosti, česti repertoarski uzleti subotičkih teatara i Ujvideki Szinhaza , izgledaju skoro nestvarno. Pomaci u pomenutim pozorištima, kao i permanentan kvalitet rada u drami SNP-a, svakako nam ne daju za pravo da zaključimo kako je u celoj Vojvodini teatarski život u uzletu. Pre bi se reklo naprotiv, no to je već druga tema.Azašto Oliver Frljić, ne samo nakon premijere u Subotici, već i nakon sjajnog festivalskog nastupa u Užicu, ne radi u Beogradu, odgovore treba potražiti najpre u našoj poslovičnoj inertnosti, ali i strahu od kvalitetne konkurencije. Nije on jedini reditelj iz regiona koji zaslužuje pažnju. Tu su i Morfov, Kaukov, Bukvićeva, Lončarević.
Teatrolog Boško Milin smatra da su i Beograd i Novi Sad, kao dve pozorišne metropole, u protekloj godini imale dobru sezonu.
– Ne mislim da se unutrašnjost nešto naročito izdvaja u odnosu na ono što je urađeno u ovim centrima. Jednostavno, navikli smo da unutrašnjost kuburi sa silnim problemima, sa kojima se, inače, suočava kultura cele zemlje. Kada se pojave neke stvari, koje nisu žrtve tih nedaća, onda se čini kao da je to nešto posebno. To jesu uspesi, ali ne mnogo veći od onoga što je normalna produkcija. Subotičko pozorište je imalo ozbiljne probleme jako dugo. Ako se posle ozbiljnih problema koji su se taložili godinama desi da se naprave neke veoma uspešne predstave, onda u odnosu na protekle sezone to izgleda značajno, a one su, jednostavno, različite od onoga što se radilo u toj sredini, kao i u drugim centrima. Drugačije od onoga što se radi u Nišu, Kragujevcu, Kruševcu, Šapcu. Treba svako pozorište da ostvari uspešnu sezonu. Jednostavno, ako budu vredni biće i uspešniji.
B. G. Trebješanin
objavljeno: 17.01.2011
