Izvor: Blic, 02.Jul.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Predstave XX veka
Predstave XX veka
Moskovski Državni institut za nauku o umetnosti nedavno je objavio knjigu 'Predstave XX veka' u izdavačkoj kući 'Gitis'. Saradnici Instituta, sa nešto pozvanih specijalista, objavili su eseje o sto predstava koje oni smatraju bitnim za istoriju svetskog pozorišta u prošlom veku.
U uvodnom članku Redakcijskog kolegija oni priznaju da ni višetomno izdanje na ovu temu ne bi iscrplo sve predstave važne za istoriju tako dinamičnog perioda pozorišta >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << kao što je XX vek. Takođe su naglasili da nisu vodili računa o geopolitici niti da u svakoj dekadi nađu isti broj relevantnih predstava. Time su najviše uskraćene manje zemlje i područja kao što je na primer Balkan. Među predstvama sa naših prostora našla se samo Krležina 'Golgota' u HNK koju je režirao veliki reditelj Branko Gavela, a koju je video Stanislavski prilikom posete MHAT-a Zagrebu 1922. godine. Veoma stručni esej napisao je odličan poznavalac predstava zapadnog Balkana Natalija Vagapova.
Svaki stručnjak za ovu oblast napravio bi drugačiji izbor sto najznačajnijih predstava, ali ima i nesumnjivih predstava kao što su 'Arlekin' Strelera, 'Torkvato Taso' Cadeka, 'San letnje noći' Bruka, '1789' Mnuškine, 'Hamlet' Ljubimova, 'Tartif' Planšona, 'Mrtvi razred' Kantora, 'Rasprava' Šeroa, 'Serso' Vasiljeva i 'Crkli dabogda' Martalera. Sve ove navedene predstave videla je publika Bitefa, a moskovska samo neke. Od 50 izabranih predstava u drugoj polovini XX veka, video sam polovinu, a 16 ih je bilo na Bitefu. Umesto Ronkonijeve 'Orestije', za koju autori navode da je premijera održana na Bitefu, siguran sam da je značajniji njegov 'Besni Orlando'. A najveći je propust to što, umesto 'Persefone', među predstavama Boba Vilsona nije izabran 'Ajnštajn na plaži' ili 'Pogled gluvonemog'.
Ipak ova jedinstvena knjiga, kakvu druge sredine nisu napravile, jeste zbirka veoma stručnih, katkada nadahnutih eseja o jednoj velikoj epohi svetskog teatra.
Otpor
'Sve je isto, samo njega nema', kako glasi duhovit stih iz pobedničke pesme ovogodišnjeg Budvanskog festivala koja se odnedavno vrti na radio stanicama, i oproštajni koncert 'Bijelog dugmeta' u Beogradu, sa istom atmosferom i na koncertima u Zagrebu i Sarajevu, otvorili su pitanje simboličkog renoviranja jugoslovenske epohe.
U proteklim godinama naše istorije jugonostalgična opcija bila je pod uticajem pomahnitalog nacionalističkog desnog talasa u svim delovima bivše Titove Jugoslavije marginalizovana, ne samo kao opcija nepopravljivih romantičara već i kao varijanta koja je zapravo optuživana da pod plaštom Jugoslavije brani socijalizam. Današnje renoviranje jugonostalgičnog talasa, bez obzira na to što podleže logici trendova, neobavezujućim poigravanjem sa znacima vremena, notom samoironije kojom se obezbeđuje distanca, predstavlja zapravo model otpora postojećim društvenim i političkim obrascima.
Jer osim prisećanja na vreme bezbrižnosti, crvene pasoše sa kojima smo putovali bez viza i podrazumevajuće letovanje na Jadranu, žal za Titovim dobom, danas je u stvari hvatanje za slamku. U zemlji u kojoj politička scena sa svojim akterima i njihovim aferama ne pruža nikakvu nadu, kada nas mediji neprekidno izveštavaju o bedi koja nas tek čeka, prizivanje prošlosti i okretanje unazad, predstavlja logičan izbor za one koji ne vide budućnost.
U zemlji u kojoj je mnogima već dozlogrdila ravnodušnost sa kojom se bezočna korupcija i kriminalizacija stvarnosti tretiraju kao vid borbe za opstanak, đaci jedni druge ubijaju zbog sladoleda, profesori dobijaju batine kada daju keca i nikom ništa, a politički akteri se međusobno tituliraju kao razbojnici, bitange, probisveti i kriminalci, prirodno je posezanje za simbolima epohe orijentisane prema pozitivnim vrednostima. Kao što je i prirodna demonstracija otpora agresivnoj ideologiji ovdašnje politike koja je spontanu, otvorenu i slobodnu komunikaciju među ljudima opoganila bezobzirnim slavljenjem interesa.
