Izvor: Glas javnosti, 05.Dec.2009, 10:25   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Predstava kakva nedostaje

Predstava „Tri sekunde“, po tekstu Jelene Paligorić i u režiji Staše Koprivice, biće premijerno izvedena u utorak na sceni teatra „Kult“.

- Ovo je priča o ljudima koji teško podnose odlaske, selidbe i promene. Oni misle da će ne radeći ništa uspeti da zamrznu vreme i tako večno ostanu bezbedni od rizika - kaže za Glas javnosti Staša Koprivica.

- Najstarija, srednja i najmlađa generacija podjednako se bore sa činjenicom da njihova zemlja više nije evropski >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << šampion u košarci, da te zemlje više nema, da ljudi koje vole mogu i da odu zauvek, da se grad u kome žive neumitno menja. Ipak, svaka od ovih promena doneće mogućnost da se nešto promeni nabolje. Ostaje da vidimo ko će tu priliku umeti da iskoristi - ističe naša sagovornica, koja je tokom dosadašnje karijere imala veoma uspešne inscenacije sa predstavama „Karma - Koma“, „Šta je sobar video?“, „Mandragola“, „Ne igraj na Engleze“...

Prema njenom mišljenju, „Tri sekunde“ je prvi domaći tekst koji posle mnogo vremena obiluje autentičnom i prepoznatljivom emocijom.

- Likovi ove drame govore jednostavnim, svakodnevnim jezikom, njihove sudbine nisu ni po čemu posebne, ali to što oni doživljavaju se svakome od nas desilo već bezbroj puta i nikada nas ne ostavlja ravnodušnim. „Tri sekunde“ se bave temom „odlazaka“; onima koji ostaju i moraju da se nose sa tim odlascima. Putem specifičnih detalja i zanimljivih odnosa između likova u drami, Jelena je uspela da napravi nešto jedinstveno - smatra Staša koja je uloge poverila Ivani Popović, Marku Baćoviću, Dušici Sinobad, Branki Petrić, Jelisaveti Orašanin, Petru Benčini, Dragoljubu Dendi i Ivanu Mihailoviću.

- Meni je u radu na ovom komadu bio cilj da predstavim dve realnosti njegovih junaka: onu objektivnu, svakodnevnu, koja ih melje i muči, i onu unutrašnju, u kojoj se sećaju svih onih lepih stvari koje su im formirale detinjstvo i živote, a naročito košarkaških utakmica. Time se na neki način opet vraćam na temu sporta i mesta koje sport zauzima u životima ljudi sa ovih prostora, ali na neobičniji i lirskiji način nego u drami „Ne igraj na Engleze“. Imali smo izuzetno zahtevan zadatak, jer tekst nije uopšte žanrovski određen, a prostor u kome radimo diktira svojevrstan „filmski realizam“, što je za glumce i reditelja uvek najteži zadatak. Sve se odvija toliko blizu publici da nema prostora ni za kakvu grešku ili preteranost. A povrh svega toga, treba održati i nadgraditi emociju koju tekst poseduje, bez da se ode u lažnu patetiku i nepotrebnu melodramatičnost. Duboko verujem u to da je upravo takva vrsta predstava ono što nedostaje beogradskom repertoaru i nadam se da će naš komad barem malo popuniti tu prazninu.

Nastavak na Glas javnosti...