Izvor: Vesti.rs, 15.Jun.2011, 14:45   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Predstava "Hipermnezija" u Bitef teatru

Predstava Hipermnezija mlade sarajevske rediteljke Selme Spahic je bila najznacajnija predstava festivala “Dani Sarajeva” u Beogradu na kom je imala svoju premijeru, 7. maja ove godine, a sada ce imati jos tri izvodjenja u Bitefu – 17. 19. i 20. juna 2011. Bice uvrscena i u reporetoar ovog pozorista od jeseni. Radjena je u koprodukciji Bitef teatra i Heartefact fonda.
Radi se o veoma ambicioznoj regionalnoj produkciji, u kojoj Selma Spahic eksperimentise sa biografijama glumaca, u nameri da od njih napravi jedinstvenu pozorisnu pricu o precutanom u procesu odrastanja, u okviru porodice i u odnosima sa roditeljima. Predstava je pravi primer dokumentarnog pozorista. Glumci prave pozorisni materijal od događaja iz sopstvenih zivota koji su presudno uticali na formiranje njihovog identiteta, istovremeno sklapajuci univerzalnu pricu o odrastanju na prostorima Balkana, na kojima utiču i traumatična ratna i politička dešavanja.
Akteri predstave Hipermnezija (osmoro mladih glumaca iz Sarajeva, Beograda i Pristine (Ermin Bravo, Jelena Curuvija Djurica, Maja Izetbegovic, Tamara Krcunovic, Damir Kustura, Sanin Milavic, Milica Stefanovic, Alban Ukaj) iznose secanja na traumatska iskustva iz vremena kada su bili sasvim mladi, a rat, u kome se raspadala njihova zemlja, besneo oko njih. Oni, kroz ispovesti, svedoce o tragu ovog raspada kako na njima samima, njihovim osecanjama i dozivljaju sveta, tako i na sredini u kojoj su ziveli, na odnosima u njihovim porodicama. Potresni detalji tih secanja u potpunosti opravdavaju naziv predstave „Hipermnezija“ (prvobitni radni naslov je bio „Presucivanje“) jer su ove ispovesti svedocanstvo o jednom prinudnom secanju na zivotne detalje koji su izazivali traume i koji, na neki nacin, ostaju u pamcenju zauvek kao trajni oziljci. Nesposobnost da se takva secanja izbrisu, iako ljudski duh prirodno potiskuje neprijatna, dovodi do toga da ona postaju konstituvni deo licnosti. Ono sto je ganulo publiku je stepen iskrenosti u ispovedanju licnih prica. Sam rediteljski koncept Selme Spahic nema „napadacki“ ton, vec je fokusiran na same licnosti aktera-glumca koji izgovaraju dugo precutkivane istine dekonstruisuci i samu dokumentarnost u teatru. To nije novina, ali novina je, sto je sokanto i potresno, cuti toliku mnozinu negativnih iskustava ispovedanih na tako nenametljiv i neposredan nacin koji nije onaj na koje je publika navikla u ispovestima.