Izvor: Politika, 06.Maj.2010, 23:19 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Predrasude sputavaju smeh
Hoćemo da se nasmejemo uz pomoć Ace Popovića koji ima jako mnogo jezičkih zavrzlama koje koristi na briljantan način, kaže Goran Šušljik, reditelj „Sablje Dimiskije”
Komedija „Sablja Dimiskija” Aleksandra Popovića novi je rediteljski iskorak glumca Gorana Šušljika. Premijera ovog Popovićevog komada, za koji je dobio Sterijinu nagradu 1965. godine, biće izvedena u subotu uveče, 8. maja, u Ustanovi kulture „Vuk Karadžić” u Beogradu. Goranu Šušljiku >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ovo je četvrta predstava koju potpisuje kao reditelj, a u glumačkoj podeli su i Nikola Đuričko, Nebojša Glogovac, Marinko Madžgalj i Boris Milivojević.
– Hoćemo da se nasmejemo uz pomoć Ace Popovića. Ne kao što se smejemo kada su Nušić, ili Kovačević u pitanju, već želimo tu čarobnu Popovićevu formulu, često možda i nejasnu, da odgonetnemo jer sadrži mnogo toga što je srž naše dramske tradicije. Ali i ono što je relevantno za ovaj trenutak: posebnu vrstu slobode i ludila koju Popović nudi u svojim tekstovima – kaže Šušljik i ujedno otkriva zašto je ovog proleća poželeo da režira baš komad „Sablja Dimiskija”:
– Uzeo sam ponovo da čitam sabrana dela Aleksandra Popovića. Potvrdilo se ono što su bila moja osećanja. On je genijalan pisac i veliki zanatlija. Popović ima jako mnogo rukavaca, jezičkih zavrzlama koje koristi na briljantan način. Njegova dramaturgija nije standardna. To nisu dramske strukture koje su česte. Možda ih zato reditelji ne uzimaju, iako u njima postoji nešto magično, duhovito, pametno, spretno. Komad „Sablja Dimiskija” nikada pre toga nisam čitao. Čisto i duboko sam se smejao što mi se, moram priznati, dugo nije desilo. Pozorište je pravo mesto za tu vrstu slobode.
Da bi mogao da se smeješ, objašnjava Goran Šušljik, moraš da budeš oslobođen. Možda je problem u tome, kaže, što se ljudi koji žive u Beogradu, teško oslobađaju predrasuda, okova, onoga što je preduslov za ulazak u pozorište.
– Imao sam priliku da boravim u Kolumbiji, i da posmatram čistog gledaoca koji nije došao da proveri, već da primi. To proveravanje često opterećuje naše gledaoce i ponekad je i nama teško. Moramo da kalkulišemo i tu vrstu osećanja, da se suočavamo sa našom dragom publikom sa kojom živimo iste živote. Neko pročišćenje nam treba i pre ulaska u salu da bi taj čin bio dragocen i onakav kakav treba da bude. Doći će i to – veruje Goran Šušljik.
Vreme u predstavi „Sablja Dimiskija” kao da ne postoji, radnje praktično i nema. Aleksandar Popović je priču smestio posle jednog od mnogih ratova... Jedino što je precizno jeste da se ta radnja dešava u kafani.
– Junaci su tu na istom mestu. Nigde ne odlaze, postoje samo neki tragovi uslovno rečeno biografija. Sve je, nekako, stalo, osim njihove ogromne potrebe da žive, čak i ako ne znaju zašto. Nesvest koja je u stvari podgrejana tom ogromnom voljom za moći, koja je u ovom komadu, ali i u našoj predstavi, ponuđena kao glavni motiv jeste pokretač ljudima koji tu moć nikada nisu imali niti će je imati. Oni, ipak, duboko veruju da jesu odabrani i da su do sada bili osujećeni. I da će se sve promeniti! Naravno, na kraju se ništa ne promeni. Samo se čeka novi krug – kaže „Politikin” sagovornik.
Goran Šušljik je do sada, da podsetimo, režirao predstave: „Višnje u čokoladi”, „Dva viteza iz Verone”, „Šuman – pesnik zvuka”. Na pitanje zašto je ponovo poželeo da se potvrdi kao reditelj, kaže:
– Taj ugao, to što sam poneki put iskoračio, mnogo mi pomaže kao glumcu, jer mogu da vidim šta to propuštam. To što pokušavam da se bavim režijom verovatno nije slučajno jer sam, očigledno, oduvek imao potrebu da sagledavam stvari. Pokušavao sam od početka da učestvujem u nečemu što je mnogo veće od onoga što sam: biti glumac, biti odličan glumac. Imam potrebu da mi zajedno nešto pričamo, stvaramo, formiramo, šaljemo kao zajedničko delo koje ima važnost.
----------------------------------------
Predstava o ljubavi
Šušljik je, ujedno, i deo glumačke ekipe koja u Jugoslovenskom dramskom pozorištu stvara predstavu „Metamorfoze” Publija Ovidija Nazona, u režiji Aleksandra Popovskog, gosta iz Makedonije.
– Pokušavamo da uradimo nešto što možda ovom vremenu ne pripada, a u stvari se svih nas i te kako tiče. Dugo u pozorištu nije bilo predstave o ljubavi. Glad je velika! Popovski je pronašao divne teme: ljubav, erotizam. Mislim da smo od svog silnog straha, strepnje, postali suviše sarkastični u odnosu na te dve velike teme. Sa „Metamorfozama” se vraćamo u doba kada je sve to bilo mnogo drugačije. Na početak svega, koji je bio uzbudljiv jer nije bilo ograničenja o kojima sam pričao. Te granice koje smo morali da postavimo na zidu civilizacije nas često jedu. Ponekad nam je suvišna civilizacija – zaključuje Šušljik.
B. Trebješanin
[objavljeno: 07/05/2010]
