Izvor: Blic, 20.Mar.2011, 01:25 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Predrag Marković
Imam tri savremenika koji se zovu Predrag Marković. Jedan je moj šurak, brat pokojne supruge Maje. U tradiciji moje porodice je da posle razvoda ostajemo u dobrim odnosima sa svima u bivšoj porodici, tako da ja kod Brace, danas odličnog hirurga, koga znam od malih nogu, stanujem u jednom do njegovih prostranih stanova u Švajcarskoj. Drugi je takođe doktor, ali istorijskih nauka.
Treći moj savremenik Predrag Marković je od pre neki dan ne samo ministar za kulturu, već i >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << za informacije i informaciono društvo. Za kulturu je više nego kvalifikovan, za informacije ima solidno iskustvo urednika knjiga, časopisa, listova i televizijskih emisija. A, bogami, zbog svetski pomodne enigme informacionog društva, moraće da pročita još poneku studiju belosvetskih postmodernista, poststrukturalista i drugih ideologa postindustrijskog društva. Mi, Srbi, majstori proizvodnje magle, mogli bismo da brzopleto, a pogrešno, prigrlimo teoriju proizvodnje znanja i ostalog virtuelnog kapitala, bez svesti da ipak treba proizvoditi i nešto opipljivo.
Pisac Predrag Marković je čovek po mnogo čemu izvan serije. Ono što pre svega pada u oči je njegova izuzetno duga brada koju, po sopstvenoj izjavi, nosi kroz naš i svoj politički život kao obavezu prema Nikoli Pašiću, jednom od najoriginalnijih političara naše burne prošlosti. On je pisac dela kojima smišlja originalne naslove – za zbirku pesama „Limun, isceđen", a za zbirke pripovedaka „Morali bi doći nasmejani lavovi" i „Otmenost duše".
Posle racionalnog i uvek pribranog Nebojše Bradića, na nimalo lakom položaju odgovornog za kulturu u Srbiji, koji je taj težak zadatak obavljao sa osobinom tako važnom na svakom, a pogotovu na tom mestu – obećavao je oprezno, a obećanja ispunjavao. Tu važnu ministarsku osobinu očekujem i od, bar na prvi pogled emotivnijeg, novoimenovanog ministra. Nama koji nešto radimo u kulturi i u najtežim okolnostima važno je da uvek znamo na čemu smo. A to ne zavisi ni od ličnog temperamenta ni od stranačke pripadnosti, već od profesionalne etike.
O Predragovoj originalnosti kazuje i anegdota koja se priča po Beogradu povodom njegovog imenovanja. Jednom je navodno zakazao obeležavanje nekog jubileja u cik zore, jer se događaj koji se slavio desio u to gluvo doba.
Na mestu ministra nije loše imati sklonost prema vanserijskim potezima, jer zaista je potrebno puno mašte te smisliti ključeve za sve te poluzaključane brave i zamandaljene vratnice sredstava za kulturu. Valja i namaštati uvek nove a uverljive argumente za one od kojih zavisi koliko će kultura imati na raspolaganju.
Na kraju iz Predragove zbirke „Limun, isceđen" uzvraćam mu nauk njegovim stihovima tadašnjeg 26-godišnjaka: „Svetski duh, polegao po zemlji, zabrinut: gricka usminu".
