Izvor: Blic, 10.Mar.2012, 18:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Predrag Ejdus: Čovek postao laka meta
Za nekoliko dana (13. marta) je premijera filma „Ustanička ulica“ reditelja Miroslava Terzića u kome Predrag Ejdus igra oca glavnog junaka, a u razgovoru za „Blic“ proslavljeni glumac govori o pomenutom ostvarenju, aktuelnim momentima u svojoj karijeri, problemima roditeljstva danas, obeležjima sadašnjice... Glavno pitanje nije koliko para ima u kulturi, nego kako se troše: Predrag Ejdus
U središtu filma „Ustanička ulica" je priča o (ratnim) zločinima, borbi >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << za pravdu i njenom žestokom spoticanju, protkana i temom ljubavi. Govoreći o filmu i svojoj ulozi Predrag Ejdus kaže: "Moj lik je otac glavnog junaka. Stariji čovek od ugleda koji je bio profesor prava, radio u državnim institucijama, visoko se kotirao. I sin mu je u pravnim vodama, radi u tužilaštvu, a u jednom trenutku dobija vrlo izazovan zadatak, pri čemu mu je pretpostavljeni opasan čovek sumnjivih kvaliteta koji ocu nije nepoznat. Sin, dakle, ulazi u opasnu igru satkanu od ratnih zločina, terorističkih bandi, korupcije, sprege vlasti i kriminala."
Aktuelno?
- Vrlo. Živimo u vremenu u kome je čovek laka meta, a ljudski život jeftina roba.
Šta je temelj odnosa oca i sina?
- Odnosi roditelj - dete - porodica su sigurno jedno od najozbiljnijih pitanja danas bez obzira koliko se tome, sa stanovišta društva i javnosti, pridaje ili ne pridaje značaja. Prepliće se tu čitav niz stvari. Vreme u kome živimo je gadno. Probijanje i opstanak zahtevaju izvitoperenu odvažnost koja se graniči sa ludošću, na ivici je kriminala. Roditelji svoju decu u želji da ih zaštite drže pod staklenim zvonom, svesno ili nesvesno, usput ih ne poštuju jer im ne dozvoljavaju da sazru, da se osamostale. Ne ukazuju im poverenje. A nije tajna čime rezultira odrastanje u takvoj klimi: uglavnom stvari odu ili u depresiju ili u agresiju. Roditelji u jurnjavi za egzistencijom i nemaju ni snage ni vremena da se deci kvalitetno posvete. Pritom, i kada nađu način da im prenesu neke osnovne ljudske vrednosti, neki normalan put, deca vide da to u društvu u kome su ne funkcioniše. Nema normalnog puta. Teško je, jako teško, sačuvati porodicu. Velika tema.
Srpski jezik u Glob teatru
- Sada sa Nikitom Milivojevićem radim Šekspirovog "Henrija VI” čija će premijera biti u Londonu, u čuvenom Glob teatru i to na srpskom. Budući da se predstava otvara velikim monologom mog lika, biće to jedan kuriozitet, biću prvi glumac u istoriji koji je u čuvenom Šekspirovom pozorištu igrao na srpskom.
U koliko predstava trenutno igrate? Pre neku godinu bilo ih je čak sedamnaest.
- Ne brojim. Oko 12, 13. Kada je o najnovijima reč, pre oko mesec dana bila je u Narodnom pozorištu premijera predstave "Život je san” Kalderona u režiji Slobodana Unkovskog.
Ne napušta vas strast za pozorištem?
- Ne. Kad nemam predstavu u kojoj igram, osećam se pomalo prazno i onda odem da gledam drugu predstavu. Evo sad sam u Ljubljani, gde smo gostovali sa "Rođeni u YU” gledao "Elijahovu stolicu” koju prethodno nisam stigao da pogledam. Odlična predstava!
Kako je prošla predstava "Rođeni u YU” i kako je uopšte publika prima na gostovanjima?
- Sad u Ljubljani su obe predstave ispraćene ovacijama. Sale su bile prepune a publika na nogama, aplauzi su trajali po petnaest minuta. Svugde gde smo igrali "Rođeni u YU” predstava je izvrsno primljena i prihvaćena, čak i u Zagrebu gde smo gostovali pre izvesnog vremena, a pomalo strahovali kako ćemo proći. Međutim, oduševljenje i reakcije su prevazišli i najsmelija očekivanja.
Kako vi na to gledate?
- Ima tu raznih stvari. Što je veća vremenska distanca sve veći broj ljudi shvata da je država u kojoj smo rođeni, hteli ne hteli, obeležila naš identitet koji mi svesno ili nesvesno prenosimo dalje.
To ne možeš izbrisati kao da nije postojalo. Naravno, glupo je i bespredmetno danas govoriti 'bravar je bio bolji’ ali je činjenica da smo živeli u zanimljivoj zemlji koja je imala ogromne potencijale, imala je i svoje uzlete. Jugoslavija je bila Evropska unija u malom. Ta priča da je bila tamnica naroda je netačna. Naravno da je bilo i problema i teškoća, ali kad uzmete vreme u kome danas živimo, pa to se ne može porediti. Ta predstava je zapravo i borba protiv amnezije. Eto, pozorište se opet, uprkos nemogućim uslovima, bori da poveže porušene mostove, da se bavi nekim važnim pitanjima.
Umetnici imaju ogromnu zebnju kad je reč o pozorištu i njegovoj poziciji?
- Ne samo pozorište, kultura uopšte je, blago rečeno, strahovito marginalizovana, ponižena. U komunizmu je bilo partijskih pritisaka, ovoga-onoga, ali je odnos prema kulturi bio drugačiji. Ovo što se danas dešava nije samo pitanje para, to je pre svega pitanje odnosa. Pare su tolike kolike su, da li bi mogle biti veće pitanje je o kome bi se dalo razgovarati, ali glavno je pitanje kako se raspoređuju? Ko su ljudi u vladajućim strukturama koji odlučuju o kulturi? Uglavnom aparatčici bez imena, bez integriteta, bez ikakvog valjanog dela iza sebe koje bi ih kvalifikovalo za taj posao. Čime su oni zavredeli da odlučuju o kulturi koja, ko hteo - ko ne hteo, ko shvatao - ko ne shvatao, ali jeste temeljno pitanje identiteta svakog pa i našeg naroda, i koja mu nasušno treba i sutra u Evropskoj uniji. Šta ih preporučuje da rade taj odgovoran posao? Neki partijski ili rođački link! Ne mogu više da se nerviram i kidam utrobu.
Povezane vesti: Šerbedžija: Političarima je najteže da prepoznaju svoje grehe Ejdus o "Ustaničkoj ulici": Snimanje ću pamtiti po susretu sa Šerbedžijom Porodica pre glume
.jpg)
