Izvor: Politika, 21.Dec.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Praznik Đakoma Pučinija
Širom sveta obeležava se 150-godišnjica rođenja velikog italijanskog kompozitora, ali za njegovu rodnu Luku danas je prava svečanost. U beogradskom Narodnom pozorištu i njujorškom Metropolitenu večeras pevaju „Boeme”
U svetu muzike već je postalo pravilo da je svaka godina zbog nečega veoma značajna, posebna. Sve umetnosti, a muzika bez sumnje najglasnije, slave svoju istoriju i okrugle godišnjice. U godini koja ističe u središtu pažnje je velikan italijanske >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << opere Đakomo Pučini (1858–1924). Diljem operskog globusa obeležava se vek i po od rođenja slavnog kompozitora. U čitavoj toj muzičkoj paradi dugoj godinu dana stigao je i onaj najveći – Pučinijev dan, pravi praznik u gradu Luka, u kome se pre tačno 150 godina rodila valjda najslavnija beba u istoriji ove prelepe toskanske varoši i koju nazvaše: Đakomo Antonio Domeniko Mikele Sekondo Maria Pučini. Lokalni Teatro del Giglio večeras, u njegovu čast, priređuje program „Srećan rođendan, Maestro”. Grupu italijanskih pevača, koji će interpretirati samo arije iz Pučinijevih opera, pratiće Kraljevski filharmonijski orkestar iz Londona, kojim će dirigovati Miguel Angel Gomez Martinez.
Lako prelistavanje knjige života ovog operskog kolosa otkriva nam da je bio dete iz porodice koja nije oskudevala u muzičarima, a čija imena nalazimo i u enciklopedijama (muzičkim). Za poneki redak izborio se i njegov otac Mikele, orguljaš u mesnoj crkvi, pomalo i kompozitor, čak autor dve opere, ali koje je progutao zaborav. Od malog Đakoma, potomka te istinske muzičke dinastije iz Luke, s pravom se očekivalo da će krenuti putem kojim je išao i njegov rano preminuli otac. Tako je i bilo samo što je naslednik išao dalje – da dotakne zvezde. Još kao dete, Đakomo je svirao orgulje u crkvama i već u 14. godini otkrio u sebi kompozitora. To će ga kasnije odvesti do Milana, gde će se na tamošnjem Konzervatorijumu školovati i kod Amilkara Ponkijelija (autor „Đokonde”), a neko vreme studentsku sobu deliće sa još jednim budućim poznatim kompozitorom Pjetrom Maskanjijem. Obojici će ime biti povezivano sa verizmom, pravcem koji je insistirao na „istinitosti” dešavanja na operskoj sceni. Maskanji je, međutim, znatno više bio u tome, potvrdivši to svojim kapitalnim delom „Kavalerija rustikana”, draguljem verizma. Već prve opere njegovog bivšeg cimera, sa kojim će ostati u dugom prijateljstvu, „Vilise” i „Edgar”, otvorile su mladom Pučiniju vrata slavne milanske Skale, mada će pravi kvalitet pokazati tek sledećim delom – „Manon Lesko”, koje će se izvoditi na mnogim svetskim pozornicama. U toku rađanja ove opere, kompozitor se 1891. preselio u malo mesto Tore del Lago, 18 kilometara udaljeno od Luke i samo četiri od mondenskog Vijaređa, na Tirenskom moru. I taj lepi gradić, u kome će provesti barem pola svog života, u kući danas pretvorenoj u muzej, ima svoje „more”, jezero Masačukoli, kao naručeno za Pučinija (ribo)lovca. Dok je iz čamca pucao u šljuke, ili bacao udicu, u njegovoj glavi rojile su se note koje će ga učiniti slavnim. U svom domu na obali okupljao je prijatelje umetnike: muzičare, slikare, pisce... Društvo koje je sebe zvalo „Klub Boemi”. Uskoro će tu biti napisana i opera „ Boemi”, a posle su došle takođe čuvene „Toska”, „Madam Baterflaj” i nedovršena „Turandot”. Vidno bolestan, Pučini je žurio da na sceni vidi svoju poslednju operu, već je pisao njen treći čin, ali... smrt je bila brža. Sudbina je katkad surovo ironična: na koncu svog života, onaj koji ga je posvetio lepoti ljudskog glasa ostao je bez njega. Umro je Briselu, nekoliko dana nakon operacije raka na grlu. Njegov zet, slavni dirigent Arturo Toskanini, veoma se angažovao da „Turandot” stigne do pozornice. Kompozitoru Franku Alfanu poverio je da dovrši operu, a sam je bio ona „poslednja ruka”. Isto tako i ona prva, dirigentska, na premijeri 1926. u Skali. I jedna mala operska „legenda”: u toku trećeg čina Toskanini je prekinuo predstavu, saopštivši publici da je Pučini toliko napisao i ona je u tišini napustila teatar. Tek sutra, mogla je da vidi i čuje integralnu, dovršenu verziju, koja će postati deo velikog svetskog operskog repertoara.
Pučini je sanjao i da jednoga dana ljubitelji opere slušaju njegovu muziku na otvorenom, na „njegovom” jezeru. Ni taj san nije dočekao, ali se on ostvario, u velikoj meri zaslugom starog drugara Maskanjija. U Tore del Lago, tom svetilištu Pučinijevih poštovalaca, dosad su održana 54 festivala, sa njegovim imenom i samo sa njegovim operama na programu. Pre četiri godine, tamo je obeležena stogodišnjica „Madam Baterflaj”, a ovoga leta 150. „rođendan” kompozitora, proslavljen operama „Turandot”, „Edgar”, „Toska” i, opet – Ćo-Ćo-San, Pinkerton i drugi junaci iz „Madam Baterflaj”. Pomenute likove, kada se slavio vek ove opere na Festivalu Pučini, tumačili su Daniela Desi i Fabio Armiliato, koje će Beograđani moći da čuju u subotu, u Madlenijanumu, na koncertu Gala Pučiniano, na kome će se predstaviti i dirigent Alberto Veronezi, umetnički direktor ovog festivala.
U beogradskom Narodnom pozorištu večeras pevaju „Boeme”, a ako ovo, kojim slučajem, čitate u Njujorku, i okolini, tek da znate: ista opera vas čeka i u Metropolitenu, na Menhetnu, nekoliko sati kasnije.
Muharem Šehović
[objavljeno: 22/12/2008]
