Izvor: Politika, 29.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pravo vreme za „Tartifa”
Dobro je vraćati klasike u pozorište, posebno sa takvom glumačkom reprezentacijom, kaže glumac Boris Isaković
Premijerom predstave „Tartif” Ž. B. P. Molijera u režiji Egona Savina, koja će biti izvedena u četvrtak 3. aprila, Jugoslovensko dramsko pozorište obeležava šest decenija postojanja. Reditelj Savin je „Tartifa”doživeo kao porodičnu dramu, a brižljivo odabrana glumačka ekipa najbolje govori o kakvoj predstavi je reč: Dragan Mićanović, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Boris Isaković, Svetlana Bojković, Anita Mančić, Sloboda Mićalović, Radovan Vujović, Nikola Vujović, Marko Baćović, Danijela Štajnfeld, Slobodan Tešić"
Boris Isaković je završio Akademiju umetnosti u Novom Sadu, u klasi profesora Bore Draškovića. Bio je stalni član Srpskog narodnog pozorišta, gde je bio prvak Drame, a jedno vreme i njen direktor. Od 2000. godine slobodni je umetnik. Ostvario je brojne uloge u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, ali je igrao i u gotovo svim pozorištima u Beogradu. Glumi i na filmu i televiziji. Isaković je profesor glume na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, a za svoje pozorišne bravure osvojio je veliki broj nagrada.
„Tartif” je velika bitka Molijerovog života, najslavniji primer cenzure u istoriji teatra. Da li je ovo pravo vreme za „Tartifa”?
Da. Mislim da je odličan instinkt Egona Savina da sada postavi „Tartifa” u JDP-u. Dobro je vraćati klasike u pozorište, posebno sa takvom glumačkom reprezentacijom. Možda je već duže vreme kod nas momenat za „Tartifa”, da se ljudi na taj način zaslepe, u ovom slučaju religijom, ali to može da se odnosi i na sve druge vrste zaslepljenosti. Mislim da je komad u tom smislu britak i oštar; naravno da u komediji postoje i neki vrlo bolni i teški momenti. U tom smislu je tekst prilagođen ovom vremenu. Najvažnije je da razmislite zašto se neki komad postavlja, odnosno da pokušate da shvatite koja je to žica koja povezuje i čini ponovo živim Molijera, Tartifa, pa i Orgona. Moguće je opravdati ga kroz taj, ako hoćete nacionalni zanos koji je oko nas. Nerazumni polet se zna gde nas vodi; ipak, nešto drugo nas podstiče da ne odustajemo od tog zanosa. Naprotiv, Orgon srlja iz greške u grešku. Svakako da mislim da „Tartifa” postavljamo u pravo vreme na scenu, posebno što ovom premijerom obeležavamo i veliki jubilej JDP-a.
Reditelj Savin poverio Vam je lik Orgona, Elmirinog muža. Koliko Vas je namučio ovaj Molijerov junak, i na kakva Vas je razmišljanja podstakao?
Igram ono što je Molijer igrao, dakle Orgona. Nije jednostavno. Baš sam proteklih dana razmišljao o toj vrsti zaljubljenosti, zanosa i poverenja koji možete nekome da pružite. Ta potraga je, u ovom slučaju, bila posebna jer se radi o čoveku koji je bio potpuno zablesavljen, zanesen... Ne mogu iz ličnog iskustva da govorim, ali kod mnogih ljudi sam mogao da primetim tu vrstu zanesenosti. Lik Orgona je veoma delikatan. Ono što dugo priželjkujem, jeste dobrog partnera na sceni, a to je Dragan Mićanović. Scena Tartifa i Orgona je zaokružena i spremna za publiku. Ta scena je napravljena sa puno nežnosti. Ključni problem, kada je Orgon u pitanju, jeste kako istinito igrati tu zanesenost. Posle toga se otkriva deo po deo, sloj po sloj. Ti odnosi se crpe iz odnosa prema sinu, ženi, kroz njih pokazuje se njegovo ludilo i nerazumni postupci. Iako je u pitanju dvanaesterac, sve te odnose treba učiniti istinitim, kao u prozi ili savremenom tekstu. Molijer insistira na realnosti. Forma komada je takva da treba davati sublimate istine u zgusnutoj formi, kroz stih... Precizno, kao kada Englezi igraju Šekspira. Karakteristika našeg pozorišta i glumaca jeste da uvek uspevamo da udahnemo i nešto više, da damo više duha, emocija u te likove.
Iz meseca u mesec igrate po 23 do 24 predstave. Kako uspevate da se iz večeri u veče iznova transformišete? Da li ste umorni? Koja je Vaša „mera za meru”?
Naporno jeste, ali posle toliko godina bavljenja glumom i igranja predstava postajete zavisnik. Najpre ste umorni od posla, ali kada posla nema, onda ste umorni od depresije. U odnosu na život koji vodimo na ovim prostorima, mislim da je u velikom broju slučajeva to svojevrsno bekstvo od stvarnosti. To jeste umor, ali i velika nadoknada za sve ono što nam se u životu ne događa.
Meru tražim, nemam je još uvek. Posle svake premijere kažem da se više neću toliko baviti pozorištem jer iscrpljuje, posebno jer radim na relaciji Beograd – Novi Sad. Očigledno o „meri za meru” ne mogu da govorim. Izgleda da nemam baš neke mere, ali se trudim. Mera mi je zapravo dobro urađen posao, a zadovoljstvo dobra predstava. U poslednje vreme se to nagomilalo, a to što nisam imao mere imalo je i svoje koristi. Nagomilalo se iskustvo, glumački posao je vezan za opuštenost na sceni do koje se opet dolazi s godinama. Onda shvatite da vam ne predstavlja problem da dođete do rešenja. Ne mučite se mnogo, naučite da postavljate sebi prava pitanja da biste došli do pravog odgovora.
Rano ste postali prvak, posle stalnog angažmana u SNP-u u Novom Sadu prešli ste u „slobodnjake”. Uspešno se bavite i pedagoškim radom. Na kojim vrednostima insistirate?
Rad u Novom Sadu me u pozorišnom smislu nije zadovoljavao, baš kao što me, verovatno, u tom smislu ne bi zadovoljavali ni boravak i rad u Beogradu. Ne mogu da se vežem za jedno pozorište. To je prirodna stvar koja će, pre ili kasnije, da se desi svima. Kada je reč o mom pedagoškom radu, trenutno radim sa studentima prve godine glume. Bavimo se onim što pokreće njihov kapacitet i sadržaj, čemu će se tokom profesionalnog bavljenja glumom vraćati. Sada radimo ispovesti: oni zapišu neki lični problem, iz tog ličnog problema može da se odigra i neka uloga. Ako se to ne koristi, onda je mnogo teže doći do istine. Lično sam imao sreće što sam iskustvo i znanje sticao uz prave ljude, od svog profesora Bore Draškovića, kasnije od Ljubiše Ristića, Dejana Mijača, Egona Savina, Tomija Janežiča...
Borka Trebješanin
[objavljeno: 30/03/2008]
