Izvor: Politika, 02.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pravo niotkuda
Vladimir Kecmanović, „Feliks”, „Via print”, 2007
Osim što služi naduvavanju sujeta na kojima se potom, poput dušeka, neko vreme pluta romanesknim morem srpske skribomanije (uz crno na belo dato uverenje da se tom moru ne pripada!) „NIN”-ova nagrada ima, potencijalno, i jednu drugu funkciju: u tom hladnom moru romana koje zapljuskuje nejaku čitalačku barku srpske književnosti, pojavi se ponekad i neki davljenik koji bi se udavio pod težinom spisateljstvujućih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << talasa da ga pet nesretnika (nimalo nalik na „glumce” serije „Baywatch”) koji egzistiraju pod imenom žiri, ne pročitaju po službenoj dužnosti. I, tada se dužnost pretvori u neočekivano uživanje, pokazujući da su, kao i u tenisu, za književnost neophodna prijatna iznenađenja.
„Feliks” Vladimira Kecmanovića jedna je od takvih „niotkuda” izvučenih knjiga. Lep susret, svakako prijatniji od onoga koji je gospodin Simeon (Feliksa) Rakić imao sa svojim sinom Draganom (takođe Feliksom) o kome do tada ništa nije znao, te pištoljem koji je ovaj junoša držao u rukama. Taj susret čini kostur Kecmanovićeg romana koji slobodno može biti pribrojen grupi književnih tekstova u kojima figura oca zauzima centralno mesto. Ipak, daleko da je to prvo što pada na pamet čitaocu „Feliksa”.
Kecmanović, naime, iznenađuje veštinom koja je gotovo nestala u svetu srpske književnosti: to je veština pripovedanja priče, majstorstvo da se radnja učini dramatičnom, da se pronađe prava brzina priče koja čitaoca neosetno navodi da okreće stranicu po stranicu ovog romana, a da se pri tom ne oseti ona najčešće banalna volja za napetošću, karakteristična za žanrovske romane.
Kecmanovićeva odluka da ispriča priču, odnosno da modernističkog umetnika opsednutog formom ili, pak, postmodernog citatomanijaka, nadomesti skromnijom figurom pripovedača koji jedino zna da pripoveda, čini „Feliksa” svežim i, pomalo paradoksalno, post-postmodernim romanom. Pri svemu tome, Kecmanović se neće odlučiti da od svog rukopisa načini intimni dnevnik, svojevrsnu sliku i priliku ljubavi prema samom sebi, gde se to vlastito JA troši poput nekakvog nasledstva na trice i kučine (koje ostaju trice i kučine, ma kako lepo oblikovane bile). Blago ironičan prema svojim likovima, pripovedač „Feliksa”, kao da pred sobom ima jedan cilj: da što preciznije, što oštrije, ocrta njihove karakterne slojeve. Kažem slojeve, jer, zaista, lepota ovog romana i veština njegovog pripovedanja počivaju upravo na tom laganom, a opet dovoljno brzom raslojavanju karaktera junaka.
Da bi to učinio, Kecmanović je tako reći izgradio jedan, kako se to obično kaže, samosvojan stil. Lišen jezičkih bravura, u osnovi nepoverljiv prema lepoti napisanog, Kecmanović kao da je, pišući „Feliksa”, oponašao konstruktora Formule 1. Primetna je želja autora da svoj rukopis oslobodi i suvišne misli i suvišne reči, i otuda su pasusi ovog romana stegnuti u onoj meri da im se ništa ne može ni dodati ni oduzeti.
Pa ipak, ovakva Kecmanovićeva stegnutost (stilska i tematska) čije je drugo ime dramatičnost, ima i svoje treće ime, a to je relativno skučeno simboličko polje. Arhetipski odnos oca i sina ukazuje pre na nepostojanje spone koja bi ovaj tekst povezala sa onim modernim, aktuelnim, savremenim, pri čemu tu ne mislim na političku aktuelnost, ni na aktuelnost tranzicione Srbije već, možda, na duh genetike koji nam govori da se, u svetu nadolazećeg kloniranja i već prisutnih banaka muškog semena, figura oca ne može uzeti zdravo za gotovo kao što u svetu globalnih medija figura varalica poput Feliksa Krula deluje već prilično anahrono. Sve to govori da Kecmanovićev roman zaista nije najbolji roman prošlogodišnje romaneskne produkcije, ali jeste roman koji, iako nije autorov romaneskni debi, može biti početak jednog lepog opusa.
Slobodan Vladušić
[objavljeno: 03.02.2008]
.jpg)
