Izvor: Glas javnosti, 24.Jul.2008, 08:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prava žena je dragulj
Kako bi objasnila reči vladike Nikolaja „popadija je pola popa“, književnica Radmila - Cica Armić na osnovu svog iskustva napisala je roman pod nazivom „Popadija“. Ulogu žene u očuvanju porodice istakla je kroz životne priče ljudi bliskih njoj. Na sopstvenoj životnoj priči opisala je život popadije na prelazu dva veka, kada moderno doba vodi bitku sa tradicijom na svim društvenim poljima, ali i na relaciji popadija - domaćica - pesnikinja.
Radmila - Cica Armić, rođena >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << Kesić, na Petrovdan 1949. godine u Šapcu, bavi se pisanjem od rane mladosti. Posle zbirke pesama „Rosa i suza, sestre“, „Tvoje oči boje irisa“ i „Na harfi od brojanice“ stiče reputaciju religioznog pesnika. Rasvetljavajući lik Tesle kao naučnika, besrebrnika i monaha, napisala je svoj prvi roman „Korifej“.
Dobitnik je velikog broja nagrada i priznanja, Zlatne značke - 2005. godine, Plakete zahvalnosti - 2006, ordena Svetog Save - 2008. kao najvišeg priznanja Srpske pravoslavne crkve samo su neka od njih.
Živi i stvara u Beogradu „slušajući muziku četrdeset devet zvona koja svakodnevno poje Svetosavsku himnu“.
Koliko je nacionalna šarenolikost u Hilandarskoj ulici, gde ste živeli do udaje, uticala da ne razlikujete ljude prema krstu koji nose, već samo po čistoti duše?
DRUGA MAJKA PROGNANE DECE
Prognani sa Kosova, smešteni u beogradskim izbegličkim kampovima, dobro poznaju Radmilu - Cicu Armić. O tome da li ljudi vide tuđu patnju, autorka romana govori iz svog iskustva.
- Naš narod hoće da pomogne uprkos teškoj situaciji. Ima onih koji primećuju stare i bolesne, lepu i pametnu dečicu željnu igračaka. Humanitarna organizacija „Glas Srpkinje“, čiji sam jedan od osnivača, nekoliko godina pomaže našim prognanima koji žive u kolektivnim centrima u okolini Beograda donacijama hrane, odeće i obuće. Zahvalne smo svim ljudima dobre volje koji nam se svakodnevno pridružuju.
- Nacionalna šarenolikost u mojoj ulici u Šapcu davala je radost poštovanja u razumevanju i ljubavi jednih prema drugima. LJudi su se vrednovali po moralu, vrednoći i razumu. Kasnije, sazrevajući i čitajući Sveto pismo, saznala sam da je to poruka Gospoda Isusa Hrista da imamo ljubavi i poštovanja jedni prema drugima bez obzira na nacionalnu pripadnost.
Kako ste znali da nećete biti samo popadija za koje se u to doba smatralo da im je glavna uloga „da vode kuću i rađaju decu, a da ne pišu pesme“?
- Znala sam da dajući sebe svojoj porodici i bližnjima neću ništa izgubiti u svojoj ličnosti. Kada je čovek dobro organizovan, ima vremena da se posveti i sebi i bližnjima, ali i svemu ostalom što voli. U mom slučaju to je pisanje. Kada su mi bacali pesme u koš kao pesnikinji popadiji koju ne treba protežirati, patila sam, ali moj duh nije klonuo. Ono što Gospod hoće da otkrije čovek ne može da sakrije, govorio mi je moj suprug Blagoje.
Kada u knjizi opisujete jedan slučajan susret s Blažom, vašim sadašnjim mužem, kažete: „Čovek skuje, Bog odlučuje“. Da li je ovo misao vodilja ili samo uteha u momentima neizvesnosti?
- Slučajnosti nema, „ni vlas sa kose ne opada slučajno“, Božija promisao upravlja srcima i putevima ljudskim. Zato mi ne znamo zašto nešto što je u jednom trenutku loše po nas kasnije bude dobro. Vodilja kroz život treba da nam bude zdrav razum i srce ispunjeno ljubavlju.
„Sva zvanja i titule, ako nisu obogaćene porodicom, ženu ne čine kompletnom ličnošću“. Šta se zapravo krije iza ove poruke?
- To je dobronamerna poruka i poruka životnog iskustva. Imam tu sreću što sam upoznala mnogo žena, među kojima je bilo onih kojima su vlastite ambicije bile prioritet. NJihova životna parola bila je „ima vremena“, prekidale bi trudnoću samo da bi poslovno bile ostvarene. Došle su do svojih ciljeva, ali ne i do trenutka kada ljuljuškaju dete i pevaju mu uspavanku, ostale su uskraćene te lepote kojoj nema zamene. Nisu uhvatile korak sa kazaljkama biološkog sata, koji brzo otkucava.
„U tim smutnim vremenima teško je bilo očuvati zdravu porodicu. Majka popadija imala je višestruki zadatak: bila je noseći stub svoje kuće.“ Kakav je položaj popadija danas?
- Prava žena je dragulj, bila je to i ostala kroz sva vremena. U smutnim vremenima kada je poziv naših muževa bio potcenjen i mi smo kao njihove životne saputnice nosile to breme vremena. Naš narod ima izreku da svako vreme ima svoje breme. Novo doba je donelo promene, pa danas većina popadija radi i veoma su ostvarene u svojim profesijama. Ima među mojim popadijama doktora nauka, prosvetnih radnika, ekonomista, stomatologa, farmaceuta, veroučitelja i drugih raznih profesija.
Udajom za popa ženi je predodređeno njeno životno opredeljenje - popadija. Da li možete da objasnite zašto je to tako u našem društvu?
- Kao mlada popadija bila sam u okruženju svešteničkih žena koje nisu bile „zaposlene“. Vladika Nikolaj je govorio da je popadija pola popa, želeo je tim rečima da istakne koliko je velika misija popadije u širenju pravoslavne vere. Dr Zorica Kuburović, književnik, govori u recenziji knjige o popadijama suštu istinu: „Malo ko zna koliko je teško služenje popadije, osim obaveza prema svojoj porodici, bližnjima, pomaže u crkvi, peva, drži pevnicu, brine i priprema samu crkvu za liturgije, proslave, kanonske posete i da radi sve ono zbog čega se ljudi dive kada uđu u crkvenu portu“.
U kom smeru će se kretati vaše ambicije u budućnosti?
- Uveliko radim na svom novom romanu „Igumanija“ i zbirci pesama i priča za decu. „Nemojte da vam dosadi dobro da činite“, poručuje nam naš mudri vladika Nikolaj. „Molimo se Bogu kao da ćemo sutra umreti, a radimo i stvarajmo kao da ćemo živeti sto godina“.
.jpg)
