Izvor: B92, 09.Apr.2008, 12:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Praktična žena: kd LANG
Volim volim žene, ali one malo manje vole mene
Novi album, prvi sa originalnim materijalom u poslednjih sedam godina (izračunali su pametniji), predstavlja kd i kao producenta (Itekakvogproducenta!). Ukoliko ste se u kd zaljubili kao i ja (kao i svet?), nakon što je ova prebolela Marlboro country, sa, iz-srculenceta-isčupanim, Ingenue, bićete prijatno iznenađeni koliko kd zna šta kod kd može i treba da nam prija. Njen glas je magija. Lepši i topliji od ne-znam-kakvih-tamo >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << Cat Power, Shelby Lynne ili Kathryn Williams, od kojih su mi neke znatno draže i (naj)radije njima stružem kosti kada su noći propitivački ledene. Ali, kd Lang je kreirala tako pitku i jednostavnu produkciju u kojoj je njen glas izvor svih emocija, a u džeziranoj Sunday i audio-erotika sama.
Od countryja kd je zadržala samo romantičnu liriku nesrećne ljubavi (dominantna u 9 od 11 pesama), sem u završnoj henkvilijamsovskoj Jealous Dog, u kojoj valjda samo ja čujem i It’s All Over Now, Baby Blue, i koja je neka vrsta samoironičnog komentara na "kd kaubojku”.
Elegantnost kojom je odisao Ingenue prisutna je i ovde s tim što sada još više priliči posedeloj kd, naslanjajući se daleko prisnije na njeno iskustvo ljubavnice usamljenosti. Već uvodna, I Dream Of Spring, i naslovom i tempom ležernog valcera postavlja tematski i uživalački okvir. Iako se tuga preliva iz jedne u drugu pesmu, Watershed je album uz koji je preporučljivije gledati u daljinu, nego u sliku drage i izgubljene osobe. Jer je to plemenitije i individualnije, rekao bih. Naročito ako vam pogled slučajno skrene na poleđinu diska i fotografiju bosonoge kd u džinsu koja se tek malo razlikuje od ukrajninske bacačice diska u časovima odmora i razonode.
Ono što je, ipak, pomak izvođačice kd, a naročito producentkinje kd, jeste diskretnost sa kojom su pesme ostale prepoznatljivo kejdilengovske, ali skoro svaka aranžmanski klizi ka nekom zasebnom (pod)žanru ili, preciznije, zvuku. Pa, tako Flame of The Uninspired ili Shadow And The Frame bez problema naležu na postelektronsku melanholiju poslednjih nekoliko albuma Air, dok (božanstvena) Upstream u suštini ima tako mutirajuću muzičku podlogu da imate utisak da slušate usporenu matricu nekog novog hita Justina Timberlakea.
Činjenica da kd Lang ne prodaje milijune ploča kao Norah Jones može biti samo posledica njene sve stravičnije sličnosti sa Keanu Reevesom.
SELEKTAH:
****1/3
