Izvor: Politika, 10.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pozorište me je štitilo od života
Dramska umetnica Ksenija Jovanović sa posebnim emocijama prihvatila je poziv reditelja Stevana Bodrože da u predstavi "Opasne veze" Kristofera Hemptona, Hajnera Milera, Šoderloa de Lakloa tumači lik markize de Mertej. Premijera se očekuje početkom oktobra na Sceni "Raša Plaović" nacionalnog teatra.
Pozorišno vaspitanje i prva scenska iskustva Ksenija Jovanović stekla je u Beogradskom dramskom pozorištu, a najveći broj uloga ostvarila u Narodnom pozorištu u Beogradu. Potiče iz glumačke >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << porodice, igrala je Elizabetu u Milerovom "Lovu na veštice", Krležinu barunicu Kasteli u "Gospodi Glembajevima", ledi Magbet u Šekspirovom "Magbetu"..., a najviše žali što nije imala priliku da tumači Fedru.
I pored toga što ste u penziji, aktivno igrate na sceni nacionalnog teatra?
Deo mog slobodnog vremena i dalje je fokusiran na pozorište. Jako mi je značajno i važno što i dalje radim. To hrabri, i dokle god mogu fizički da izdržim, dokle god bude posla za mene, naravno da ću igrati. Prihvatila sam ulogu markize de Mertej jer me zainteresovao pristup reditelja Stevana Bodrože koji je narušio vremenski kontinuitet drame i podelio je na dva dela. Uz to, reditelj je na kraju dodao i treći deo, to je tekst Hajnera Milera, koji je zapravo kraći komentar na originalni tekst. On je zavodljiv, ciničan, rekla bih postmodernistički i u tom trećem delu igram čudnu, bizarnu i veoma staru markizu. Ideja je vrlo interesantna, zanimljiva i rizična. U predstavi "Opasne veze" markizu de Mertej tumače i Stela Ćetković i Danijela Kuzmanović-Pavlović, ali iz tri različita perioda tako da nemam nikakav kontakt sa njima.
Markiza de Mertej je poslednja u nizu heroina koju tumačite na sceni nacionalnog teatra. Čime Vas je osvojila?
Tu ulogu sam igrala kao mlada glumica 70-tih godina prošlog veka na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu. Tada nisam mogla da razumem zašto igramo tu predstavu. Lik markize de Mertej daje mogućnost glumici da bude tajnovita, duhovita, šarmantno ženstvena, opasna, vešt manipulator tuđim životima, pa i svojim. Imam nadu da će mi životno iskustvo otkriti i potvrditi sve što mi u prošloj predstavi nije bilo dovoljno blisko i razumljivo.
Urođeni, otmeni izgled, čini se, odredio je Vaš repertoar. Niste igrali seljanke, radnice, žene iz nižih slojeva... Smatrate li se netipičnom glumicom?
Moj život se odvijao između pozorišta i porodice. Nisam imala talenta da vodim svoju karijeru. Nisam imala svog stalnog reditelja, svog partnera, svog pisca . Takozvani moji reditelji ili više nisu živi ili nisu u Beogradu, nije me bilo dovoljno ni u javnosti, na prijemima, premijerama, klubovima, bifeima. Kada sam bila mlada činilo mi se da je to izgubljeno vreme. Danas ne mislim, tako ali je kasno da se menjam. Iako mi uloge nisu dolazile u povorkama, vratila sam dva puta ulogu Sare u "Pokondirenoj tikvi" i to takvim rediteljima kao što su Egon Savin ili Jagoš Marković. Činilo mi se da ta uloga ne pripada mom glumačkom biću. Verovatno da sam pogrešila, ali koja glumica bi to uradila? Hoću da kažem da se i po tome izdvajam od normalne ambicioznosti glumica. Možda je to bio neki trenutak u životu u kojem nešto u sebi nisam prepoznala. Za većinu svojih scenskih uloga kao što je barunica Kasteli, ledi Magbet, Jokasta, Klitemnestra, Hekuba, Jelena Ćetković, Žena A u "Tri visoke žene" imala sam, u delu svog bića, i prava pitanja i prave odgovore. Poštovanje ljudske patnje, divljenje prema ljudskoj snazi i hrabrosti, prepoznavanje zla, smisao za ironično senčenje uloge pomogli su mi da osvojim i, nadam se, obojim te uloge svojom personalnošću.
Malo ste igrali komedije, reditelji i publika su Vas više vezivali za uloge dramskog repertoara. Ipak, Vi ste voleli i izazove?
Volela sam izazove , otuda u mom repertoaru Daca u "Gospođi ministarki", Kovaljevska u "Uježu", Sara Bernar, Konstanca u "Dugom životu kralja Osvalda" Velimira Lukića... Privlačila me je mogućnost poigravanja igrom. Možda je to dug mome detinjstvu u kojem igre nije bilo, možda me je ta žeđ za igrom – kao večitim pokretačem i održala na sceni, evo, već šezdeset godina. Pozorište me je štitilo od života, ali život nije od pozorišta. I na jednom i na drugom planu bilo je promašaja, neuspeha, razočaranja, gubitaka, ali energija i koncentracija koju zahteva scena primoravale su me da se borim sa sobom. Tako je pozorište u nekim danima bilo moj štit, u drugim uteha, u trećim razočarenje, u četvrtim sreća i radost. Komedija traži podignuto unutarnje raspoloženje. Mislim da iz raznih razloga, duboko ličnih i iskustvenih, nemam toga dovoljno u sebi; i, kada to ne prepoznam u tekstu, kad to ne inspiriše taj deo moje ličnosti, težnju za igrom i radošću igre, za šarmantnim poigravanjem, onda takvu ulogu ne igram. U ovom trenutku mi se čini da sam možda pogrešila, naročito kada je u pitanju Egon Savin, što nisam dovoljno poverovala da će me reditelj inspirisati, da će me povući, da će mi dodati onaj nedostatak vere. Mislim da je u tome bila moja greška. Ipak, ne predajem se.
[objavljeno: ]
