Izvor: Politika, 03.Feb.2013, 23:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pozorište kao instrument politike
U sukobu sam sa hrvatskim pozorišim establišmentom, koji čine ljudi sa političkih lista, kaže Snježana Banović, rediteljka iz Zagreba
Već deset godina istupam u javnost, ististiram na ponovnom uspostvaljanju naših kulturnih veza. I predstavu „Dvije” Tene Štivičić sam pre 10 godana radila u Ateljeu 212 sa željom da napravimo korak dalje. To nije uspelo! Bila je to svojevrsna reakcija na otkaz koji sam dobila u HNK zbog neuspjelog pokušaja gostovanja HNK u JDP i >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << obratno. Pišem o toj temi redovno, poslednji tekst o potrebi lečenja hrvatsko-srpskih rana kulturom izašao mi je u dnevniku 21. stoljeće pre nedelju dana. Na žalost nisam zadovoljna pomacima jer mislim da su to samo individualni pokušaji... kaže Snježana Banović, hrvatska rediteljka i profesorka Akademije dramskih umetnosti u Zagrebu koja je proteklih dana bila gost Beograda.
Povod njenog gostovanja bilo je predstavljanje knjige „Država i njezino kazalište: Hrvatsko državno kazalište 1941.-1945.” u izdanju Profil-knjige. Banovićka je ovo delo napisala sa ambicijom da proširi svoj doktorat o društvenom i organizacijskom aspektu Hrvatskog državnog pozorišta od 1941. do 1945. godine. Ovu smelu rediteljku upoznali smo pre 10 godina kada je još mnogo čega treperilo u vazduhu posle poznatih događaja iz bliske prošlosti. Snježana Banović bila je prva hrvatska umetnica koje je radila u Beogradu, posle tog perioda, tačnije u Ateljeu 212 gde je sa velikim uspehom postavila komad „Dvije” Tene Štivičić.
U međuvremenu smo pratili njene burne polemike sa hrvatskim kolegama u kojima ima prilično oštrih reči, povišenog adrenalina, otvorenog sukoba...
- U permanentnom sam sukobu sa hrvatskim pozorišim establišmentom, koji po meni većinom čine ljudi koji su izašli sa nekih političkih lista, veza koje čak ni nisu političke, već kumovske, bratske, bračne. Koje uglavnom figuriraju sa pozicija moći. Zato sam u permanentnom sukobu godinama, sa nekima sam čak i na sudu. Vole da me tuže za klevetu. Ne znam, jednostavno je to jedini put za koji smatram da je pravilan: da kažem što mislim, da imenujem stvari pravim imenom, pojave za koje mislim da u velikoj meri koče hrvatsku kulturu, posebno pozorišnu. Mislim da se na polju naše kulturne politike neće dogoditi ništa dok se ne prevaziđe taj kriterijum podobnosti i poslušnosti, a i ponovo ne uspostavi princip znanja i talenta. Za mene je ovo što radim jedini put. Ne mogu da ćutim. Sa režijom sam već posustala, jer me u Zagrebu ne angažuju upravo zbog toga, u većini pozorišta, ali radim vani i baš sam pravi provincijski reditelj. To mi je drago, lažni sjaj metropole koja to nije me uopšte ne impresionira. Draže mi je i zanimljivije da radim u Varaždinu i Puli. Pored toga, imam i sve manje vremena za režiju, jer sve više pišem. Uskoro će biti objavljena i moja nova knjiga u kojoj će biti štampane sve moje polemike, predlozi reformi, razne analize i slično, sve u prilog izlaska našeg pozorišta iz duboke krize, kaže naša sagovornica.
Intrigantna knjiga Snježane Banović „Država i njezino kazalište...” istražuje niz nepoznatih događaj, tragičnih glumačkih sudbina u periodu između 1941. i 1945. godine. Tokom tri istraživačke godine Banovićka je obišla mnoge arhive i fondove, proučila brojne tekstove iz novina, časopisa, periodičnih književnih izdanja.
– Kad sam pre pet godina morala da odlučim koju ću temu prijaviti za doktorat, razmišljala sam koja mi je oblast najnedostupnija i najnepoznatija. Počela sam studentima da predajem o organizaciji hrvatskog pozorišta tokom 20. veka i shvatila da imamo legende i već završene stavove bez naročitih neslaganja. Kada se govori o razdoblju između 1941. i 1945. toliko mnogo je napisano o partizanskom pozorištu, i o pozorišti do pre 1941. godine. Tu nastupa mrak, idemo u nepoznato. Jednostavno je vladao stav da se tamo nije događalo ništa jer solicalizam nije želeo da govori o tom razdoblju. Sve je bilo zavijeno sa nizom zavesa. Imala sam želju da u pozorišnom smislu to malo razgrnem. Nisam imala pojma šta me sve čeka. Ipak, bila sam iznenađena šta sam sve pronašla među papirima koji su bili dostupni, ali i dobro čuvani, s višedecenijskim stavom da o tome ne treba pisati, priča Banovićka i dodaje:
Takve stvari i istraživanja uvek donose nešto što se zove suočavanja, a što nama puno nedostaje. Knjiga je posvećena mladim glumcima: Veljku Iliću, Vojku Kaviću, Radi Sladiću i Ivanu Štrku koji su zbog svog porekla i političkih stavova bili uhapšeni, mučeni i vrlo brzo ubijeni. Oni su svi bili nepoznati široj javnosti pa ustaše nisu očekivale da će doći do nekih većih problema, a tako je i bilo. Nikada nisam za njih pre toga ni čula. Posveta je nastala i zbog toga što su svi stradali u istom dobu u kojem su danas moji studenti.
Knjiga Snježane Banović bavi se i zloupotrebom pozorišta u političke i ideološke svrhe.
Pozorište je zaista velikim delom bilo instrument politike Ante Pavelića jer je samo po sebi organizam koji svakodnevno prima u sebi veliki broj ljudi spremnih da prime nove propagandne i ideološke poruke sa scene, i to od strane ljudi koje uživaju u javnosti veliki ugled jer su poznati umetnici. Paradoksalno, možda su baš tada najveći hrvatski umetnici bili na vrhuncu svojih karijera. Tako se dogodilo da su operski, baletski, dramski prvaci bili vrlo uticajni. To se moglo upotrebiti u razne svrhe što se i radilo. Pored tog redovnog repertoara koji se svakodnevno izvodio na dve scene, paralelno je režim i njegove institucije organizovao svoje programe. Znači pozorište je bilo teren za čistu naci-fašističu i ustašku propagandu i tzv pro„svetu”, zaključuje Snježana Banović.
----------------------------------------------
Producenti nisu ljudi koji nose kafu
Snježana Banović radi na odseku produkcije na Akademiji dramskih umetnosti u Zagrebu.
–Ta oblasti još uvek nije dovoljno shvaćen ni na Akademiji, ni u pozorištima. Još uvek se misli da su producenti ljudi koji nose kafu, i u poslednjim trenutku nalaze sponzore, da to nisu kreativne osobe, a naročito ne umetnici. Da nisu ljudi koji se bave umetnošću, već novcem i pukom organizacijom. Dakle i u Zagrebu, pa i Beogradu, Ljubljani, Tuzli... mora da se raditi na promociji producenata kao kreativnog zanimanja koje ima veze sa umetnošću isto toliko koliko ima i režija, ili bilo koja pozorišna disciplina, objašnjava umetnica.
Borka G. Trebješanin
objavljeno: 04.02.2013.
