Izvor: Danas, 23.Apr.2015, 22:24 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pozorište bez er-bega
"Noć bogova", tragikomična farsa i politička slika i (ne)prilika naše stvarnosti, biće premijerno prikazana 27. aprila u 20 sati u Domu omladine. Komad Mira Gavrana uz brojne obrte govori o ljubavi, prijateljstvu, vlasti, poverenju... Kaže se da je glumačka podela pola dobrog posla, ali ovde su stvari išle pomalo neortodoksno - glumci su odabrali komad, a potom i reditelja, kostimografa... Za Danas, Nebojša Cile Ilić govori kako je sa dvojicom kolega, Dejanom Lutkićem i Vojinom Ćetkovićem, >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << odlučio da se poigra sa uobičajenim procesom geneze pozorišne predstave i zaista se bavi onim što ga kao glumca intrigira i na način za koji smatra da je ispravan.
Kada se govori o glumačkoj inicijativi, obično se ne podrazumeva da odaberu komad, reditelja i sve ostalo. Kako je nastala ova predstava?
- Nekada, kao sada, desi se i to da sve krene od glumaca. To je onda neopisivo uzbudljivo. Mi glumci, što bi rekao Zoran Radmilović, "izvođači glumačkih radova", obično smo pozvani na kraju kada se već sve zna, reditelj, muzika, čak postoje i skice kostima. Onda neko bira nas i koristi nas za tu i tu ulogu. Loše zvuči ta reč, ali suštinski je tako. Ovo je unutrašnja potreba da se bavimo ovom temom, pozvali smo Marka Manojlovića da režira i to je od tada postala njegova opsesija...
Vaše kolege i vi istakli ste nedavno da vas ovaj komad nosi van "sigurne zone". Šta to znači?
- Ukinuti su vam svi er-begovi, u privatnom i profesionalnom životu, okruženje poznatog prostora. Ovde ulazite u prostor koji je autentičan na jedan autentičan način koji je nepoznat. Koliko je to zastrašujuće toliko je i primamljivo jer upoznajete nešto novo. Predstava u kojoj su likovi Molijer, Luj XIV i Luda u situacijama potpuno privatnim, kada su opušteni, bez maske za javnost. Postaje potpuno zanimljivo imati priliku da zavirite šta se događa kada moćnici ostanu sami i pričaju sasvim opušteno. To je ta vrsta gubljenja udobnosti i ulaska u dobru avanturu.
Da li u tome ima dela Molijerove hrabrosti budući da je Luj bio prvi pod čijom vladavinom glumci nisu bili tretirani kao niža bića?
- Da, ali svejedno je Luj tretirao pozorište kao vid sopstvene zabave i taj strah koji glumci osećaju pred onima koji su na vlasti je nešto uzbudljivo i primamljivo. Uopšte, koliko umetnici služe onima koji su na vlasti i daju im legitimitet. Tu postoji mnogo pitanja na koja treba dati odgovore. Moja prva asocijacija je Radmilovićevo "Pismo jačem", kao neki lajtmotiv ove naše predstave. Odnos pozicija umetnika i vlasti, ko je tu kome važan i kako? To je veoma isprepletano i događa se na mnogo nivoa i meni je drago što u ovom komadu uspevamo da ne idealizujemo umetnike kao neko bezgrešno, osetljivo biće naspram ovih na vlasti koji su samo surovi i moćni. Sve je to pomešano, ni mi umetnici nismo hrabri koliko bi trebalo, niti su svi ovi na vlasti baš toliko moćni koliko bi voleli. To tekst čini kompleksnim i komplikovanim.
Da li je umetnik ikada bio slobodan i postoji li tako nešto?
- Ne, i mislim da to nije loše jer te to tera da se dovijaš, tera te da shvatiš da su kompromisi neophodni. Beskompromisnost je često sumnjiva i govori o nekoj lažnoj hrabrosti. Nekada ta isključivost vodi u vrstu fašizma. To me vodi na još jednu referencu: "Na čijoj strani" Ronalda Hervuda, predstava koja se bavila odnosom između Vilhelma Furtvenglera i američkog oficira koji je izvršavao denacifikaciju. Taj naslov sugeriše da mi ne znamo na čijoj smo strani, na strani umetnika ili na strani onih koji osuđuju sve ono što je on radio. Kao i sve velike priče, ova nema jednostavnog odgovora, nema odgovora koji se završavaju tačkom, već uvek sa tri. Ljudi nisu funkcije i ono što mi se najviše sviđa u ovom tekstu je 3D momenat gde se sve vidi, sve je jasno, nije uprošćena slika, sve je ljudski i svakome ima šta da se zameri, a svakoga bi mogao i da zagrliš.
Koliko je vama hrabrosti bilo potrebno za ovu ili bilo koju ulogu koja preispituje i "proziva" političku elitu?
- Hrabrost je potrebna, ona lična i intimna. Hrabrost koja je društvena je, izvinite na izboru reči - sprdačina. Hrabri ljudi, umetnici danas, oni "hrabri" koji nikada nisu izgubili stan zbog svoje hrabrosti, posao, bili izbačeni sa fakulteta ili zaglavili u zatvoru... Ta vrsta hrabrosti, proglasa je smešna. Potrebno je da ti kao čovek prevaziđeš neke stvari, da se usudiš da nešto uradiš na način kako nikada nisi radio, da se suočiš sa nekim svojim demonima, hrabrost o kojoj se danas tako mnogo govori, naročito u političkom teatru i kada se setimo ozbiljno hrabrih ljudi koji su ozbiljno postradali za svoje stavove. Koliko je žrtva toliko je i vajda jer je suočiš sa sobom, izlaziš kao čovek koji je nešto prošao, a ne kao čovek pored koga je prošao život. Ne bih ni od glumaca pravio žrtve. To su ljudi koji rade ono što vole, bez obzira na sve...
Autorski i glumački tim
U predstavi po tekstu Mira Gavrana, koji će, kako je najavljeno, prisustvovati premijeri, igraju Dejan Lutkić, Vojin Ćetković i Nebojša Ilić. Režiju potpisuje Marko Manojlović, a kostim Maja Mirković. Prva repriza je 29. aprila, a naredne 7. i 18. maja.
