Izvor: Politika, 21.Mar.2010, 23:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pozorišne karte u šoping centrima
Na blagajnu JDP-a došao je svojevremeno izvesni srpski biznismen koji je tražio da zakupi celu salu teatra „Bojan Stupica” za svoju devojku i sebe
„Samo gledaj da sala bude puna”, reči su kojima je pre mnogo godina Ljubomir Muci Draškić, tadašnji upravnik Ateljea 212, dočekao novog blagajnika ove kuće Ivana Gausa. A da su pozorišne sale pune iz večeri u veče govori podatak da se sve predstave sa mesečnih repertoara rasprodaju u pretprodaji, kao što >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je potvrdila i naša nedavna anketa. I tako iz meseca u mesec, iz godine u godinu.
Ranije su sindikati kupovali karte za svoje zaposlene, sada su tu praksu nasledile pojedine firme. Značajno mesto u prodaji karata zauzeo je i sajt „Klub ljubitelja pozorišta” koji nudi prodaju ulaznica sa popustom, kartice, mnogobrojni punktovi, ulični promoteri...
Ko čini pozorišnu publiku? Da li je odlazak u pozorište i dalje stvar prestiža? Da li jedna ista publika cirkuliše pozorišnim salama, kakvog je materijalnog stanja, odnosno kojem društvenom sloju pripada, tema je mnogih istraživanja. Tako i na sajtu Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka piše da bi trebalo sprovesti istraživanje „Pozorišna publika u Srbiji”, uz napomenu da je tema složena, s obzirom na to da je nedovoljno istražena kod nas.
– Ljudi vole da romantizuju taj fenomen i pripisuju ideji o pozorištu kao pribežištu, ili mestu za utehu u surovoj realnosti. Mislim da je tu, ipak, reč o dobro organizovanoj prodaji. Pozorišta više, gotovo i da ne prodaju karte na blagajnama. To je realna činjenica, osim nekoliko ekstremno komercijalnih pozorišta. Mi smo odavno ušli u neku vrstu tržišne trke. Karte za svoje predstave prodajemo unapred. Kada su dečja pozorišta u pitanju, pozorište je jedno od najboljih mesta na koje možete da odvedete dete, a da budete sigurni da mu se ništa opasno neće dogoditi. To je vid dodatnih aktivnosti koje roditelji i nastavnici biraju. Teško da po ceni karata koje mi nudimo možete da odete u igraonicu ili na neko drugo mesto. Cene ulaznica se nisu menjale već nekoliko godina – kaže Anja Suša, rediteljka i upravnica Malog pozorišta „Duško Radović” i dodaje:
– Pozorišta su se približila drugim sadržajima. Možete tako da vidite da se ulaznice za mnoga poznata pozorišta prodaju u velikim šoping centrima. Teatarske kuće su ušle u konzumerističku sferu, približili su se nekim drugim proizvodima. Mislim da je ta institucija dolaska na blagajnu, ili rezervisanja karata unapred, gotovo sasvim izumrla, što ne mora biti loše samo po sebi. To je jednostavno diktat vremena! Svi mi se na početku meseca trudimo da sve prodamo jer od toga živimo.
Reditelj Miloš Lolić smatra da domaća pozorišta imaju kvalitetnu, vernu publiku, ali ipak i da: „To nije publika koja puno traži od stvaralaca. Voleo bih da publika traži više rizika, istraživanja, slobode. Na žalost imamo publiku koja prihvati i to malo što joj se daje, ali je verna u smislu da je pozorište suštinski dira, pomera i da je željna pozorišta. To nije mala stvar. Odnosno, vrlo je bitno, ako znate da imate druge zemlje u Evropi koje nemaju tako vernu publiku, željnu scenske iluzije. Pozorište, čak, u velikoj meri izumire u evropskim zemljama. Zato mislim da treba da se ponosimo što imamo ljude koji vole, poštuju i smatraju da je pozorište bitan segment društva”.
Sećamo se tako i anegdote, koju nam je jednom prilikom ispričao Aleksandar Ranđelović, blagajnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Na blagajnu JDP-a došao je, naime, izvesni srpski biznismen koji je tražio da zakupi celu salu teatra „Bojan Stupica” za svoju devojku i sebe. Ranđelović je, naravno, ovakav predlog odbio.
– Smatram da je pozorište na dobitku iz jednostavnog razloga jer se u stvarnosti život sve više udaljava od nas, sve više živimo u scenariju, dekorima koje nam drugi kroje. A želja za pravim životom je jednaka. I on se sada pronalazi u pozorištu. To je kontradikcija. Istraživanje pravog pozorišta jeste tajna života. Mislim da u pozorišta dolaze neki novi mladi ljudi. Oni čine svojevrsne krugove. I tako opstaje život, jedna publika odlazi, druga dolazi. Nama se čini da se ne menja, što nije tačno – kaže rediteljka Ivana Vujić.
Borka Trebješanin
[objavljeno: 22/03/2010]
