Izvor: Politika, 11.Jan.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pozorišna diva
Publika je volela njenu vitku ženstvenost, mazni ton, strasne impulse, duboku emotivnost, tananu inteligenciju i ono neizrecivo u daru svake rođene glumice
Najstarija srpska glumica, Nevenka Urbanova, preminula je prvog dana Božića, u Beogradu, saopštio je Savez dramskih umetnika Srbije. Po izričitoj želji Urbanove, vest o njenoj smrti saopštena je juče, posle kremacije na Novom groblju u Beogradu, kojoj su prisustvovali samo članovi najuže porodice. Nevenka Urbanova >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << preminula je u svojoj devedeset osmoj godini.
Prvu ulogu Nevenka Urbanova ostvarila je 1925. godine u predstavi "Kod belog konja" Narodnog pozorišta, a poslednju 1965. u "Tangu" Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Imajući u vidu njen doprinos razvoju srpske pozorišne umetnosti i neprolazan trag koji je ostao sačuvan kod mnogobrojnih poklonika njene glume, Muzej pozorišne umetnosti i Savez dramskih umetnika Srbije, dodelili su joj 1984. godine Nagradu za životno delo - Dobričin prsten. Objavila je 2001. godine knjigu uspomena i portreta o kolegama savremenicima - "Svici koji slovima svetle".
* * *
"Kad umrem, ne objavljujte moju smrt. A kad me sahranite, pišite šta hoćete. Ali ni onda ne o godinama", rekla nam je nekada davno, pre nekoliko decenija.
Održali smo obećanje. Zaspala je zauvek prvog dana Božića. Njena najuža porodice javila nam je tužnu vest. I ćutali smo kao što je ona želela.
Sa Nevenkom Urbanovom je otišla jedna cela epoha našeg pozorišta, njene prve godine urbanizacije posle Prvog svetskog rata, teatar intelektualnog angažmana koji je sebi katkada dozvoljavao da ga zapahnu mirisi pariskih bulevara, ali i kritički antifilistarski stavovi slobodoumnih dramatičara, a zatim njen jarki eros usred sivila socrealizma
Bila je obožavana. I na sceni i u životu.
Svoje obožavanje utisnuo je u glinu i mermer njen prvi suprug, pionir našeg kubizma, Dušan Jovanović Đukin, a Diško Marić posvetio joj je ceo svoj život i svoje suptilne slike nežnog kolorita, kao što je bila nežna i njegova ljubav prema Nevenki.
Publika je volela njenu vitku ženstvenost, mazni ton, strasne impulse, duboku emotivnost, tananu inteligenciju i ono neizrecivo u daru svake rođene glumice.
Nevenka Urbanova spaja nekoliko epoha našeg pozorišta. Počela je u postromantičnoj eri sa Perom Dobrinovićem i Žankom Stokić, a rasla sa svojom generacijom srpske moderne, sa omiljenim partnerom Matom Miloševićem, da bi napokon zaigrala u teatru apsurda sa Nikolom Simićem i Snežanom Nikšić.
Za predratnu generaciju gledalaca ona je žena "erotske inteligencije", femme fatale svoga doba, ta Gospođica Alvares, Jarmila Janska, Džil, Žanina, Lucija Silva, Melita, a za nas posleratnu generaciju Nušićeva Rina, Krležina Barunica Kasteli, Vajldova Ledi Vindermir, Ratiganova Hester Kolijer, Sovažonova Obožavana Julija i Serafina Tenesija Vilijamsa.
A onda dolazi veliko razočaranje za nju i za nas – 1959. godine prevremena penzija u punom naponu snage i popularnosti. Rastala se od Narodnog pozorišta, od teatra svoga života zauvek.
Miroslava Belovića i mene je obradovala kad je prihvatila poziv da 1964. godine u JDP odigra glavnu ulogu na svetskoj premijeri "Tanga" Slavomira Mrožeka, u jednom od najvećih komada 20. veka. Lik Eleonore bila je ispovest glumice koja je učestvovala u međuratnoj modernizaciji našeg pozorišta već od svojih prvih koraka. Eleonoara kazuje na sceni rečenicu koju je Urbanova mogla da pripiše sebi kao svoju: "Mi smo rušili epohu".
Nevenka Urbanova je bila neponovljiva ličnost. Darovita za prijateljstvo kao i za glumu. Darovita da i perom opiše glumce i reditelje, svoje savremenike. I u glumi i prijateljstvu bila je iskrena do kraja. Kako je za nju teatar bio život, ona je teatralizovala i svoj i naš život. U njenoj maloj garsonjeri na skveru Ive Andrića s kojim je bila sused i prijatelj, svi predmeti, slike, čak i cveće kao da je takao duh pozorišta. Čak i ponude kojim bi obradovala svoje prijatelje igrale su neku lepšu ulogu nego puka hrana. Nevenka je svaki susret, svaku priču, svaku anegdotu, sve, svojom prirodom rođene glumice pretvarala u teatar i mudru životnu radost. Jednom nam je rekla: "Uživajmo, jer tako ćemo dugo, dugo biti mrtvi!".
U jednom od poslednjih telefonskih razgovora pre nekoliko nedelja pozvala me je i rekla kratko: "Imam toliko da vam kažem, da ne mogu ništa da vam kažem". Znao sam da je to slutnja kraja u koji mi prijatelji nismo mogli da poverujemo, uvereni da je božanstvena Nevenka večita kao i pozorište.
Jovan Ćirilov
[objavljeno: 11.01.2007.]
