Izvor: Politika, 15.Apr.2011, 23:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pozitivne vibracije Konstantina Babića
U njegovoj muzici ima dosta humora, ali i lirizma. To je paleta majstora koji virtuozno barata tehnikom uobličavanja zvuka, pre svega u horskoj muzici, solo pesmama i muzici za klavir... U toj muzici nema savremenog eksperimentisanja, ali je ona uvek bila aktuelna
Posle prošlomesečnog koncerta Babićevih kompozicija u sali Kolarčeve zadužbine, neko je spontano kazao: „Kao da je Kosta bio sa nama.“ Čuli smo pregršt njegovih antologijskih pesama za glas i klavir (jednu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i sa flautom), Dijalog za violinu i klavir, popularne klavirske kompozicije Preludi giocosi (u prevodu: Razigrani preludijumi) i Tango-boogi-bellza dva klavira. Ovoga puta izostali su horovi, po kojima je Kosta Babić isto tako poznat i van granica naše zemlje.
Šta to čini Kostinu muziku toliko prijemčivom i za izvođače, i za slušaoce?
Najjednostavnijim muzičkim žanrovima, onim koji prvenstveno služe za opuštanje i zabavu, komentari nisu potrebni. Ali, možemo lako da zapadnemo u grešku i procenimo da je svakoj muzici koja ima obeležja spontanosti mesto među „nižim“ vrstama muzike i da s akademske visine damo prednost raznim intelektualizmima, dosta stranim suštini ove umetnosti. Evo šta o tome kaže Kosta Babić u već pomenutom tekstu o Igoru Stravinskom, komentarišući tvrdnju jednog italijanskog muzikologa da su početkom 20. veka postojala dva glavna stožera – Stravinski i Šenberg – kojima su se priklanjali evropski kompozitori: „To je na prvi pogled tačna činjenica, ali po ukusu pomodnih muzičkih pisaca naklonjenih avangardi. Ovome bi ipak trebalo dodati još nešto: oko Šenberga su se okupljali uglavnom netalentovani gnjavatori, za koje partitura predstavlja pravi fetiš – božanstvo grafičke savršenosti oblika i hladne racionalne kombinatorike“....
Ono što svaki slušalac neopozivo oseća slušajući muziku Konstantina Babića jesu njene pozitivne vibracije. U njoj ima dosta humora, ali i lirizma – da pomenem samo ove osobine koje su u prvom planu njene izražajne palete. To je paleta majstora koji virtuozno barata tehnikom uobličavanja zvuka, pre svega u horskoj muzici, solo pesmama i muzici za klavir, a uspešno se ogledao i u drugim muzičkim žanrovima. U toj muzici nema savremenog eksperimentisanja, ali je ona uvek bila aktuelna – i u vreme svog nastajanja, i sada, skoro godinu i po dana posle Kostine fizičke smrti, a sudeći po entuzijazmu izvođača i reakcijama publike, interes za njenim ponovljenim inerpretacijama ne prestaje.
Kosta Babić se nije povodio za pomodnim muzičkim pravcima, kojima je inače obilovao 20. vek. Asimilovao je ono što mu je odgovaralo, tako da možemo reći da se u njegovoj muzici nalaze odrazi impresionističke muzike Debisija, folklornog ekspresionizma Stravinskog, ritmova i harmonije džeza, podrazumeva se i sklonost ka našem folkloru (oličena u stvaralaštvu Stevana Mokranjca), ali i muzike Mocarta, koji je živeo mnogo ranije. Svi pomenuti elementi su deo vokabulara kojim govori Kosta Babić lično, s potrebnom distancom prema eventualnom uzoru, uspevajući da na magični način prenese na druge svoju životnu radost. Ponekad dobro poznate, skoro šablonizirane glasovne akrobacije ili klavirski pasaži „tehničke prirode“ dobijaju, u dobro pogođenom kontekstu, duhoviti obrt originalnog.U njegovim lirskim komadima nema romantičarske razneženosti, a ipak odišu toplinom koja, makar i skrivena, postoji u svakom ljudskom biću. Ta suzdržanost s jedne, a distanca i humor s druge strane, čine Babićevu muziku savremenom; međutim, u njoj prepoznajem i odraz nekih osobina srpskog građanskog društva (iz koga je ponikao), u kome su se pričale šale, pevale patriotske pesme i spontano muziciralo...
Kosta je svojim kompozicijama često davao šaljive naslove, kojih je ponajviše u horskoj muzici. Očekujući da ćemo u dogledno vreme imati prilike da prisustvujemo reprezentativnom koncertu Babićevih horskim dela, u ovom trenutku navešću samo neke naslove kompozicija koje smo čuli na nedavnom koncertu: „Prepletum mobile“, „Zapletum mobile“ i „Raspletum mobile“, parafraze od perpetuum mobile, nazivi su stavova Babićevog briljantnog klavirskog ciklusa Preludi giocosi; Prolog, predlog i epilog je naslov kontemplativne kompozicije za sopran, flautu i klavir, za koju je i reči napisao sam kompozitor. Kao što je Dragoslav Andrić sjajno preveo stihove Ogdena Neša, tako je Kosta Babić maestralno ugradio odabrane pesme ovog autora u svoje kompozicije Šašava pesma, Letnja serenada, Vrana i orao, a čuli smo i druge čija antologijska vrednost počiva na savršenoj podudarnosti akcenata srpskog jezika i značenja reči u pevanoj melodiji (Subote mog detinjstva Dobrice Erića, Dišeš i igraš Oskara Daviča, kao i nekoliko pesama anonimnih engleskih pesnika). U štampanom programu nije bilo imena ni pesnika ni prevodioca – kao da to nije važno za misiju jednog kulturnog čina. Ovu misiju pretvorila je u doživljaj mala grupa izvanrednih izvođača: soprani Jovanka Mihajlović i Vojka Đorđević, pijanistkinje Nataša Mitrović (kao pratilac i kao solista) i Jelena Jovanović-Petrović, violinistkinja Marija Misita i flautista Miomir Simonović.
Nekoliko meseci pre nego što će napustiti ovaj nesavršeni svet, Kosta mi je poklonio nekoliko svojih književnih, odnosno prevodilačkih ostvarenja. Tu je drugo izdanje memoarske knjižice Na margini Mokranjčevih dana, muzičke manifestacije u kojoj je Kosta Babić višestruko sudelovao. U spontanosti kojom je knjiga napisana prepoznajemo istu onu spontanost što zrači iz njegovih kompozicija, u kojima su razne „sitnice“ iz svakodnevnog života suptilno prenete u svet muzičke umetnosti.
Pored prevoda autobiografije Igora Stravinskog, spomenute na početku ovog teksta, Konstantin Babić je s italijanskog jezika preveo još tri knjige: dve obimne iz muzičko-teorijske oblasti: Kontrapunkt u klasičnoj vokalnoj polifoniji Bruna Červenke (Bruno Cervenca) i neobjavljenu Istoriju fuge Gislancionija (Alberto Ghislanzioni), uzneveliku knjigu italijanskog revolucionara 19. veka Đuzepa Macinija (Giuseppe Mazzini) Dužnosti čoveka, što je objavljeno u Beogradu 2008. godine (izdavač „Agena“).
Kako smo se, u vreme kada je bio narodni poslanik u Skupštini Srbije, u njenom prvom višestranačkom sazivu, često sretali na Fakultetu muzičke umetnosti (smenjivali smo se u nastavi u istoj učionici), znam da ga na ovaj prevod nije podstakao samo Macinijev tekst. Iako pravi gospodin, naizgled nonšalantan, nije uspeo da sakrije svoje razočarenje u „društvo u koje je upao“.
Mirjana Živković
objavljeno: 16.04.2011.
