Izvor: Blic, 25.Nov.2005, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Povratak pravednika
Povratak pravednika
'Legenda o Zorou' reditelja Martina Kembela
Sedam godina posle 'Maske Zoroa', velikog bioskopskog hita sa Antoniom Banderasom i Ketrinom Zeta-Džons, isti reditelj, Martin Kembel snima 'Legendu o Zorou' (god. proizvodnje: 2005, trajanje: l28 min.), pod dirigentskom palicom iskusnog producenta Stivena Spilberga, koristeći iste glumce u ulogama glavnog para. Reklo bi se, obezbeđen pogodak, kad ono, međutim... Veoma slab i neduhovit scenario, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Ketrin Zita Džons je unapred žrtvovana, jer njena Elena je nezadovoljna što Zoro nikad nije kod kuće i njihov sedmogodišnji sin uglavnom viđa oca maskiranog u Zoroa, ne znajući ko je ispod maske! I onda, pošto je reč o l850. godini, pojavljuje se bogati aristokrata iz Evrope, od početka vrlo nesimpatičan i zato mu nećemo reći ime, Elena (Ketrin) glumi da podleže njegovim ponudama za udaju, ali ovaj došljak ima plan da sa grupom bandita spreči ulazak Kalifornije u sastav Sjedinjenih Američkih Država. E, to neće proći.
Upotrebljena je slična kanonada virtuozno snimljenih, spektakularnih scena, ali sve je to neubedljivo, gorka pilula za lakoverne i maloumne. Nekada su Zoroa igrali Daglas Ferbanks Mlađi i Tajron Pauer, Banderas nije slabiji od njih, ali zaplet novog filma izaziva našu nevericu: da li je to producent Spilberg uopšte pročitao? Čak ni završni dvoboj sa glavnim negativcem ne donosi neka bogznakakva uzbuđenja, pošto se konačni ishod zna unapred. Nešto vedrine donosi Zoroov konj koji se u jednom trenutku napije kao Markov Šarac, a u drugom leti sa brda i sleće na voz poput mitskog Jabučila iz naše narodne pesme. Pošto je nestalo onog erotskog magnetizma između Zoroa i Elene, te se oni sada koškaju kao već pomalo umorni bračni par, sledeći nastavak (ako ga bude, zasad se ništa ne zna) mogao bi da stavi u središte Zoroovog naslednika, koji je već nešto od malena naučio. No ova 'Legenda' je nešto prerano ubledela i jedva smo čekali da umaknemo iz inače udobne 'Takvudove' dvorane 'Lorin Bekol'.
Mladost pusta
Maja Pelević 'Ler', režija Slađana Kilibarda,
produkcija Narodno pozorište 'Nepsinhaz' Subotica
Spoljašnja karakteristika predstave 'Ler' subotičkog pozorišta jeste mladost. Obe autorke, i spisateljica Maja Pelević kao i rediteljka Slađana Kilibarda, zapravo su i konktetno i simbolički neko ko je budućnost našeg teatra. Stoga je ovo gostovanje subotičke predstave u Narodnom pozorištu Beograd, čija je osnovna unutrašnja (estetska) karakteristika opet mladost, tim značajnije jer je reč o eventualnom uvidu u tu sliku budućnosti. Komad Maje Pelević generacijsko je ostvarenje u pravom smislu reči, i po formi i po sadržaju. U krajnjem 'Ler' je inspirisan novom britanskom dramom, koja je potom primenjena na naše oklonosti. Konkretno to znači da je posredi radikalna, ultrarealistična interpretacija sveta mladih danas u Srbiji.
Odnosno reč je o junacima-tipovima: narkomanu, alkoholičarki, mazohisti, sadisti, novinarki... koji su svi, naravno, usamljeni i nemaju snage da bilo šta promene, već se večno vrte u tom krugu sitnih i krupnih poroka. Od jednog do drugog kluba i nazad. Taj svet o kome piše mlada spisateljica, sa puno razumevanja na scenu iznosi mlada rediteljka. Što znači takođe radikalno, realistično, brutalno, ogoljeno, do poslednjeg atoma, što je ono najpoštenije u ovoj predstavi. Međutim, njen značaj koji nije mali, iscrpljujuje se u toj sferi.
Nije, naime, bilo na odmet da je kojim slučajem ovaj autorski par nastojao, ne samo da tačno 'slika' stanje jedne generacije, koja je, što je opšte mesto svake generacije - izgubljena. Više nego zanimljivo bilo bi čuti od ovih (mladih) ljudi zbog čega je reč o tome o čemu je reč, i šta oni misle kako je do svega došlo. Možda bi to bio način ne samo da se stvari 'objasne' već bi se otvorio veći (kreativni) prostor za izvrsnu zvučnu kulisu Nevene Glušice, kao i dobru glumačku ekipu predvođenu Brankom Lukačem, glumcem koji bi mogao obeležiti ne samo subotičku scenu.
Želje prilježnog pretplatnika
Nemam nikakav problem sa plaćanjem televizijske pretplate. Nekih pet godina uopšte nisam posedovao prijemnik, ali sam, svejedno, bio finansijer Radio-televizije Srbije, kao poreski obveznik. To je, valjda, neko državno dobro.
No, kao prilježni pretplatnik, sada kada imam televizor, voleo bih nekoliko stvari za svoj novac. Recimo, voleo bih da se od tog novca finansira deo kinematografije, da državna televizija bude obavezni koproducent, kao što je to slučaj u Hrvatskoj, na primer.
Onda bih voleo da se na toj televiziji ne emituju reklame toliko često kao što je sada slučaj. Do sada nije bilo pretplate, pa se to još moglo i tolerisati. Sada više nema potrebe. Još bih voleo da televizija, od tog novca, zakupi prava na fudbalske utakmice reprezentacije. I da, potom, sliku sa stadiona ne maltretira kajronima – to je ono što gamiže ispod slike_arhiva, ne lepi po njoj insertere raznih piva i ostalih uložaka, ne krivi i ne umanjuje sliku da bi stali svi oni proizvodi koje nikada neću koristiti. Voleo bih još i da emisije poput 'Trezora' ne idu u gluvo vreme, kad već ima tri programa.
Bilo bi lepo i da televizija počne da proizvodi neke programe iz kojih se nešto može naučiti o zemlji u kojoj živimo. I da ti programi ne budu beskrajno dosadni. Kao što to radi, opet za primer, hrvatska televizija. Uskoro će pasionirani gledaoci znati sve o hrvatskim otocima, a ništa o homoljskim planinama. Otoke, inače, obožavam, da ne bude zabune.
Kada se već ugleda na susedstvo, državna bi televizija mogla nešto da nauči i o kvalitetu sadržaja koje pomalo klonira. Inače će se desiti, kao u onom fruškogorskom selu bez prijema nacionalne mreže, da sitna deca počnu da se pozdravljaju sa 'Bok!'. Nemam ništa protiv toga, dapače. Samo, biće im nezgodno kad dođu u Novi Sad, recimo.
Mogu da sretnu Firera negde.
