Izvor: Blic, 30.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Povratak Stiva Tešića
Povratak Stiva Tešića
Narodno pozorište u Užicu planira da se ozbiljno pozabavi svojim zemljacima. Naravno, onima koji su to ne samo zaslužili, nego će i obogatiti repertoar. Prvi kandidati su (po redosledu rođenja) Milutin Uskoković (1884 -1915) sa dramatizacijom našeg ranog urbanog romana 'Došljaci' (1910), zatim Stiv Tešić (1942 - 1997), Užičanin, ali kao američki dramski pisac i, naravno, Ljubomir Simović (1935), autor nekoliko naših najboljih dramskih tekstova. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << I Basara, kao užički đak, obogatio bi tu ideju.
Uprava užičkog pozorišta, sa Zoranom Stamatovićem i Nemanjom Rankovićem na čelu, poslednjih dana ove godine taj dugoročni plan započela je dramom Stiva Tešića 'Pozorište i dokolica'.
Mladi umetnički rukovodilac teatra Nemanja Ranković, po obrazovanju glumac, očigledno više veruje sebi kao potencijalnom reditelju, preuzeo je režiju ovog pionirskog poduhvata - predstaviti našoj javnosti naše gore list. Taj našijenac je u Americi stekao ime dramskog pisca i scenariste koji je čak dobio 'Oskara' za film 'Četiri mangupa' (1979) plodnog reditelja Pitera Jejta (kod nas poznatijeg po filmu 'Garderober' iz 1983. godine).
Predstava 'Pozorište i dokolica' je dokazala da za Tešića i te kako ima mesta na našem repertoaru. Njegov poslednji komad iz 1996. godine jedan je od ređih komada u svetskoj dramskoj književnosti u kojoj je glavna ličnost pozorišni kritičar. Najpoznatiji komad sa ličnostima kritičara je Šeridanova komedija je 'Kritičar ili Proba tragedije' (1779).
Stiv Tešić dramu gradi na kontrastu između ličnosti koja drugima drži pridike, a sama je u složenim životnim situacijama, često kriva za njihovu složenost, koje, da ih je videla na sceni, sigurno bi ih izložila oštroj kritici.
Uspeo repertoarski potez i uspela predstava koju su Užičani nagradili aplauzom punim odobravanja. Šteta što je uspela premijera propraćena programom rađenim levom rukom. Najvažnije je ono što se dešava na sceni, ali je važno i šta publika ima u ruci i šta, osim utisaka, ponese kući, nažalost, trajnije od predstave, te umetnosti trenutka.
Specijalni rat
U sred zahuktalih predizbornih kampanja, u kojima se pretendenti na skupštinske klupe bekompromisno obrušavaju jedni na druge, obećavajući mrzovoljnom biračkom telu kule i gradove, veće penzije i svetlu budućnost, suptilnija forma političke komunkacije odvija se među brojnim agencijama za ispitivanje javnog mnenja.
Sudeći prema razlikama od po nekoliko procenata, koji će za male stranke odlučiti o prelasku famoznog 'cenzusa', a za velike ukazati na potencijalne postizborne koalicije sa kojima se već sada uveliko kalkuliše, agencije za ispitivanje predizbornog raspoloženja birača, objavljujući trendove rasta ili pada popularnosti partija, bivaju optužene da su svojevrsni agenti-promoteri svojih poslodavaca. Specijalni medijski rat između stranaka, međutim, ne zaustavlja se ovde.
Nedavno je u jednim dnevnim novinama objavljen tekst, u kojem se neimenovani izvor 'iz vrha' jedne stranke, 'žali' čitaocima zbog hude sudbine gubitnika, obnarodujući svetu da su njegove partijske kolege u panici zbog primetnog pada rejtinga. Anonimni informer podelio je sa čitaocima zabrinutost što su ih moćni finansijeri ostavili na cedilu, što su zbog predizbornih plakata u dugovima do guše, i što nema tog snimatelja, koji će šačicu nevoljnika zalutalih na miting samo da se ogreju, slikati kao masu aktivista.
To da su makijavelističke strategije postale obavezujući model političke komunikacije ne predstavlja sam po sebi, posebno za domaće birače, nikakav fenomen vredan pažnje. Zanimljivo je, međutim, to što se u ovoj formi specijalnog rata, preko revitalizacije modela 'partijskog krtičarenja', potkazivačko - cinkaroška etika predstvalja kao prirodna, samorazumljiva i opravdana. Štaviše, time se i policijsko –doušničke metode, inače strane svakom sistemu transparentne i demokratske javnosti, razotkrivaju kao vladajuća paradigma domaće političke scene.
Vođenje specijalnog rata u medijima je ozbiljna stvar. Oni koji ga sprovode, moraju znati da se pomenutim strategijama, možda sapliću konkurenti, ali sigurno, obeshrabruju birači.
|
