Izvor: Politika, 18.Jul.2015, 22:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Potrebna nam je jezička policija
Čitajući sastave s prijemnog ispita na Filološkom fakultetu u Beogradu, koji su morali da budu pisani ćirilicom, shvatio sam da su naši školarci – nepismeni, kaže Radivoje Mikić
U organizaciji Odbora za srpski jezik Srpske književne zadruge, u Beogradu je maja prošle godine, uz učešće većeg broja lingvista, proučavalaca književnosti, književnika i sociologa, održana naučna konferencija „Identitet srpskog jezika i kulture”. Organizujući ovu naučnu konferenciju, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Odbor za srpski jezik Srpske književne zadruge želeo je da pokaže u kakvom se stanju nalazi naučna svest o značaju srpskog jezika i kulture za oblikovanje nacionalnog identiteta.
Godinu dana potom u Srpskoj književnoj zadruzi, predstavljen je zbornik radova sa ovog naučnog skupa, koji je objavljen u časopisu „Uzdanica”, čiji je izdavač Fakultet pedagoških nauka u Jagodini. O zborniku su govorili Radivoje Mikić, Miloš Kovačević, Tiodor Rosić, Veljko Brborić, Zoran Avramović i Milorad Simić. Pesme Jovana Jovanovića Zmaja „Srpski jezik” i „Opomena” kazivao je Srba Milin.
Kao što se na srpski narod vrše svakovrsni pritisci čiji je osnovni cilj da mu se oslabi položaj, tako je i sam srpski jezik stavljen u nezahvalnu situaciju (iz njega se po političkim, a ne naučnim kriterijumima izvode novi jezici, slabi se pozicija ćirilice, kao osnovnog pisma srpske kulture, a srpska kultura se razgrađuje i tako što se neprekidno dovodi u pitanje sam identitet srpskog naroda kroz vešto manipulisanje pojmovima evropeizacije i globalizacije). Potreba da se ukaže i na politički aspekt čitavog spektra pitanja vezanih za položaj srpskog jezika i kulture, naročito je došla do izražaja u radovima Jelice Stojanović, Mila Lompara, Miloša Kovačevića, Milanke Babić i Mihaila Šćepanovića. Iako ovi radovi imaju, pored ostalog, i polemički karakter, iako njihovi autori nastoje da ukažu na nedopustivo političko arbitriranje u pitanjima čisto naučnog karaktera, nema nikakve sumnje da baš ovi radovi mogu biti dragocen prilog onome što nam već duže vreme nedostaje – formulisanje konzistentne jezičke i kulturne politike koja bi bila najmoćnije sredstvo odbrane nacionalnog identiteta.
Radivoje Mikić je izneo i jedan poražavajući podatak: čitajući sastave s prijemnog ispita na Filološkom fakultetu u Beogradu, koji su morali da budu pisani ćirilicom, shvatio da su naši školarci – nepismeni.
Srpski komunisti, kao ljudi koji su – po tačnoj oceni Tanasija Mladenovića – izdali svoj narod, naglašava Milo Lompar, tvrdili su kako nešto čvrsto i solidno stvaraju: da bi se namah sve raspalo u prah. Ni Briselski sporazum – kao logična stanica na bezalternativnoj stazi koja vodi u Evropsku uniju – ne može stvoriti ništa čvrsto i vredno: on deluje kao putokaz sramote koja vodi u nesreću. U takvoj zamisli kriju se elementi nadolazeće autoritarnosti, prezidencijalizma i mogućeg totalitarizma: odsustvo demokratskih sadržaja javnosti i oblikovanje kulturnog tla pogodnog da stvori neophodne ideološke racionalizacije. Osnovna svrha takvog kretanja smeštena je u programskom zapostavljanju i poništavanju srpskih nacionalnih interesa.
Imamo, primetio je Veljko Brborić, raznih policija, ali najpotrebnija nam je jezička policija. Ukazao je i na odgovornost medija: više se piše o nekom Mikiju iz Kupinova, nego o položaju Matice srpske i Srpske književne zadruge. S druge strane, više se priča o bošnjačkom, nego o srpskom jeziku. Zoran Avramović je pitao zašto srpski pisci objavljuju knjige na latinici, a Milorad Simić je predložio da se u Skupštini Srbije pokrene rasprava o položaju srpskog jezika i pisma.
Miloš Kovačević, predsednik Odbora za srpski jezik Srpske književne zadruge, uz napomenu da je stanje srpskog jezika i pisma svakog dana sve gore, jer se reč filologa ne čuje (važno je samo šta govore političari), ukazao je na najvažnije zaključke s naučnog skupa. U sprovođenju srpske jezičke politike, koja podrazumeva ne samo srbijanski, nego čitav srpski jezički i kulturni prostor, mora se postići usaglašenost srpskih naučnih i političkih stavova i delovanja. Srpska politika ne može niti sme delovati mimo srpske filološke nauke, kako je to do sada bio slučaj, a što se posebno ogleda u neutemeljenom prihvatanju manjinskih jezika, kao npr. bosanskog.
U procesu globalizacijskih i evrointegracijskih procesa, neophodno je da srpska filologija i srpska politika zajedno rade na očuvanju srpskog jezičkog i kulturnog identiteta.Status srpskog jezika ne može se poboljšati ako se ne promeni njegov status u celom obrazovnom sistemu. Zato je neophodno, uz učešće svih naučnih, jezičkih, pedagoških i kulturnih ustanova, izraditi nacionalni koncept izučavanja srpskog jezika, srpskih kulturnih vrednosti, i očuvanja ćirilice kao srpskog nacionalnog pisma.
Časopis je ilustrovan slikama Danice Baste.
Zoran Radisavljević
-----------------------------------------
SKZ na vetrometini društvene nebrige
–Naša vlast dozvoljava da Srpska književna zadruga – koja nema dugova i ima malo zaposlenih – ostane na vetrometini društvene nebrige i u opasnosti da – posle 123 godine postojanja – nestane. Nije tako bilo do 2008. godine, pošto je vlada Vojislava Koštunice našla načina da pomogne: u tome je razlika između vladanja posle poraza i vladanja posle izdaje. Sve to dozvoljavaju i naše političke stranke: i nacionalne, i demokratske, i globalističke; i parlamentarne, i vanparlamentarne. Nije, dakle, istinita pretpostavka da u područjima visoke politike ima rodoljuba i razumnih ljudi: nema ih – upozorava Milo Lompar.
