Izvor: Blic, 24.Apr.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Potrebna nam je higijena misli
Potrebna nam je higijena misli
Zaštitni znak slikarstva Danice Masniković je nosorog. Neočekivano za ženu i umetnicu koja i svojim životom i svojim delom teži skladu. Jer, nosorog je, kako kaže, neskladno, stameno, na prvi pogled nedopadljivo biće. 'Ali nosorog imponuje istrajnošću i snagom, a ja volim takve osobine'.
Danica Masniković trenutno izlaže u Galeriji akvarela Doma omladine u Kragujevcu, planira izložbu u Češkoj. Upravo je sa Oljom Ivanjicki >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << pozvana na Prvi međunarodni simpozijum likovnih i multimedijalnih umetnosti koji će u avgustu otvoriti Josipa Lisac u dvorcu Bežanec kraj Zagreba…
Publika vas voli, prijatelji tapšu po ramenu. Vama očigledno ne nedostaje topline?
Mnogi među nama zatvorili su se u kule od slonovače, a meni je na vernisažu u Kragujevcu bilo puno srce… To su trenuci ozarenja kada se čuje lepa ljudska reč. Netipično za naše vreme... Izlažem samo onda kada su dela sazrela i kada se osećam zadovoljnom. I to publika ceni.
Da li je umetnik ikad zadovoljan delom?
Nikad do kraja. Umetnik mora sebe stalno iznutra da traži. Kao blizanac, po svojoj prirodi sam racionalna i iracionalna, zato posle 35 godina rada i dalje istražujem… Umetnost je neopisiv i fluidan nastavak impulsa prirode.
Delo je ipak konkretizovana ideja. Kako izmirujete racionalno i iracionalno da biste je realizovali?
Mislim da stvaranje ima veze sa muzikom. Ona me ponese, bez obzira je li reč o klasici, ili džezu. Slušajući je, četka, olovka ili pero u mojoj ruci postaju dirigentska palica, dok je kolorit orkestar. Strujanje enegije između platna i mojih misli rađa delo… Ja sam slikar monohromije, jer kolorit može da 'zasladi' sliku. Priča na slici treba da bude lišena svih elemenata koji bi sliku ulepšale. Ali, u vreme bombardovanja počela sam da slikam petla u hiljadu boja. Bio je to moj inat. Valjda! A petao je jasno simbol uzvika, otpora negativnoj energiji.
Često su motivi na vašim slikama životinje. Zbog čega?
Zaokupirani smo samim sobom, te ne primećujemo okolinu. Ekologija podrazumeva čuvanje i sebe i prirode.
Još na prvoj vašoj izložbi rečeno je da ste slikarka muške snage. Treba li to da bude kompliment?
Nikako! Rođena sam i živela dvadeset godina u srcu Evrope (Brnu). Podela na mušku i žensku umetnost je izmišljena. Znak koji vučemo iz prošlosti i koji nas vazda vraća na staru tezu da žena treba da bude pratilja muškarcu. Šta više, samim tim što rađa žena ima veću odgovornost i prema sebi i prema potomstvu od muškarca.
Sećate li se trenutka kada ste shvatili da želite da budete i umetnica i majka?
Htela ne htela, moram da se vratim u mladost. Češka je tada bila u izolaciji, pripadajući istočnom bloku. Pošto se nije moglo lako izaći iz zemlje, država je spas za naciju našla u sportu i kulturi, što je, pokazalo se kasnije, dalo rezultate. Tako sam se i ja, živeći među Česima, posvetila baletu, odbojci, horskom pevanju, klaviru…
Odakle izvlačite toliki optimizam?
U čoveku je mnogo veća doza optimizma nego pesimizma, samo treba naći motiv, a on je tu pored nas. Da li je to lepo postavljena trpeza, divan ručak ili odličan koncert svejedno je... Vraćam se u svoju četrnaestu, jer bila je prelomna, kada su moji roditelji videvši da stalno nešto crtam, pozvali profesora da proceni ima li smisla da se bavim umetnošću. Sećam se i danas očeve rečenice: 'Ti si sad devojčica, jednog dana ćeš biti majka, a umetnost traži celog čoveka. Ili roditeljstvo ili umetnost'. Ne znam kako sam odmah izustila: 'Ja hoću i jedno i drugo'.
Je li bilo kompromisa?
Kako da ne. Dok su moji sinovi bili mali, morala sam umetničke emocije da stišavam u ime drugih, ali, znate, to se vraća. Uzvratna energija od mojih sinova me diže i dan danas, kada su postali veoma strogi kritičari.
Međuljudski odnosi su postali veoma komplikovani, traže dodatni napor. Kako izlazite na kraj s njima?
Nikako se ne povlačim. Pokušavam da zračim na okolinu i ona me prihvata, počevši od spremačice koja pere hodnik do kolega. Među- ljudska komunikacija je vrhunac uzajamnog zadovoljstva. Pružena ruka i plemenita reč se uzvraćaju. Ima, naravno, nepravdi, crnih i sivih dana, međutim, lepota pojedinca je u individualnom zraćenju.
Da li ponekad poželite da budete drugačiji?
Ne bih volela da se promenim. Celog života sam se ponašala kao da su mi i komšije i slučajni prolaznici rod rođeni.
A da li poželite da živimo u drugačijem svetu?
Čini mi se da mi neko da samo tri dana vlasti, da bih suštinu izmenila.
Šta biste prvo promenili?
Pošto sam pobornik ekologije, a ona suštinski znači čistiti sebe iznutra, počela bih uvodeći poštovanje čoveka, što potom donosi samopoštovanje.
Mislite na higijenu misli?
Upravo to. Radila bih na pročišćavanju ideja, komunikaciji sa svetom, druženju ljudi i uzajmanom poštovanju.
Kako biste to formulisali jednom rečenicom?
Mi smo ljudi, nismo neprijatelji.
Zašto je umetnicima teže nego drugima?
Umetnici su senzibilniji od drugih, nervi su im osetljiviji, jače upijaju informacije i sve ih više boli.
Kako se spasti?
Naš uzor mogu biti gnezda, mravi i pčele… koji žive u za nas ljude nepojmljjivoj harmoniji. Eto, zato ih slikam, da bih skrenula pažnju čoveku kako su životinje napravile red.
Koje poruke želite da prenose vaše slike_arhiva?
Emocije kroz priču o matici, gnezdu, mojoj keruši Lari i njenim malima. Na mojim slikama uvek mora da postoji jedno oko, ljudsko, ptičje, pseće, svejedno, koje zove… Milena Marjanović
