Izvor: Politika, 05.Nov.2010, 23:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Potrajaće moje druženje sa gavranom
Zašto ni na jednom od ovih otvaranja kao što su izložbe Eroa ili Sege (gde su i autori bili prisutni) bukvalno nikoga nije bilo od strane beogradskih muzejskih ustanova. Da li se radi o nedostatku radoznalosti koja bi morala da krasi profesionalce ovih zanimanja, kaže Vladimir Veličković
Slikar Vladimir Veličković, nosilac francuskog Ordena viteza legije časti, profesor na pariskoj akademiji likovnih umetnosti Bozar, član francuske Akademije lepih umetnosti, tokom poslednje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << dve godine je zahvaljujući svom uticaju i poznanstvima omogućio da Beograd vidi izložbe nekih od najslavnijih imena svetske umetničke scene. Tako su u saradnji sa galerijom Haos u Beogradu gostovali čuveni Ero, islandski umetnik i Argentinac Antonio Segi, umetnici koji su između ostalih, imali i samostalne izložbe u pariskom Boburu. U Haosu su izlagani radovi na papiru. „To se ispostavilo kao najpraktičnije, s obzirom na to da eksponate donosimo u rolni, bez osiguranja, ’ispod ruke’ i isto tako ih vraćamo. Sem Eroovih, koji je, pored nekoliko prodatih radova (pravo čudo), sve ostalo poklonio Muzeju savremene umetnosti. Prelep gest na kojem mu nijednom rečju nije rečeno hvala”, kaže Veličković.
Da li beogradska javnost – stručna i ona druga – prepoznaje značaj prisustva ovih autora odnosno njihovog dela u ovdašnjim galerijama?
Što se tiče „prepoznavanja” ovih autora, koji svi odreda zauzimaju značajno mesto u tamošnjem likovnom životu a i šire, svi su bili veoma dobro, čak izuzetno dobro primljeni i od publike i od medija, a i sami su bili iznenađeni brojem novinskih i TV prikaza, radioreportažama, prisustvom ministra za kulturu na otvaranju, kao i ambasadora zemalja čiji su podanici. Ali, pitam se zašto ni na jednom od ovih otvaranja (gde je i autor prisutan) bukvalno nikoga nije bilo od strane beogradskih muzejskih ustanova. Šta je razlog? Čini se, a voleo bih da se varam, da se radi o nekom nerazumljivom (bar za mene) bojkotu jedne od retkih galerija koja čini veliki napor da, organizujući ovakve izložbe, obogati beogradsku likovnu scenu. Da li se radi o nedostatku radoznalosti koja bi morala da krasi profesionalce ovih zanimanja, da li je u pitanju nedostatak vremena, preteranih obaveza, (sic) s obzirom na to da su oba najvažnija beogradska muzeja zatvorena? Nije mi jasno. Nije li i dužnost (zato su, između ostalog, i plaćeni) naših odgovornih likovnih stručnjaka da prate šta se dešava na terenu koji je njihov (mada je izazovnije putovati)? Tužno je to i teško mi je kada me pitaju da li je bio neko iz muzeja, da odgovorim negativno. Sva četvorica koji su do sada izlagali s oduševljenjem pričaju kako ih je Beograd dočekao i ispratio. Kome ide u korist da baca nepotrebnu senku koja kvari pozitivni utisak? Hoću da naglasim da se ne radi o mladim i nepoznatim umetnicima (i oni će doći na red) već o autorima koji za sobom imaju stotine samostalnih izložbi, čija se dela nalaze u muzejima širom sveta.
Nije mi jasno. S obzirom na to da ne živim ovde, verovatno nisam dokučio neke novije „finese” našeg lokalnog mentaliteta i ponašanja. Mogu samo da kažem da mi je žao što je to tako.
Nedavno ste izlagali u Francuskoj. Šta je karakteristika novih radova. Ulazak u plavu fazu, ponovo kao nekad…?
Izložba u Muzeju u Montelimaru (grad blizu Avinjona), koja je trajala celo leto, prošle nedelje je zatvorena. Bila je to neka vrsta retrospektive, kao što je i naslov „Slike od 1968” govorio. Bilo je izloženo pedesetak eksponata, samo slika velikih formata, postavljenih hronološki (i tematski, kada je to bilo moguće), u preko 1.200 kvadrata, tako da se mogao sagledati pređeni put, što nije bio baš lak ispit koji sam, pre svega, pred sobom morao da polažem.
Vraćate li pticu na platno?
Ptica je bila prisutna već na mojim prvim slikama i crtežima ranih šezdesetih. Povremeno je nestajala da bi drugim „simbolima” ustupila mesto. A onda je, poslednjih desetak godina, postala nezaobilazni „simbol”, znak, prisutna pre svega na velikim pejzažima, „požarima”. Ta ptica je gavran, sa svim njenim karakteristikama, poznatog i prepoznatljivog značenja. U poslednjim slikama, taj gavran je napustio kljucanje po ostacima ovog sveta da bi poleteo i zauzeo i te kako važan položaj na slici, agresivnog kljuna, crnih pretećih krila. Po svemu sudeći, naše će druženje potrajati. Potreban mi je. Da bih rekao sav svoj strah pred svakodnevnim informacijama koje nam stižu sa svih strana.
Kada organizujete izložbu, sami brinete o postavci. Koliko koristite znanja i iskustva arhitekte tom prilikom, što i jeste vaša osnovna profesija?
Postavka jedne izložbe se pre svega radi u funkciji prostora kojim raspolažem i moje „arhitektonsko iskustvo” (?) mi dobro dođe. Znam da „čitam” planove – osnova, presek, pogotovo visina prostorije je često odlučujuća kada se radi o velikim vertikalnim formatima, onda otvor vrata itd. Na planu isečem „formate” predviđene za izlaganje, „podignem” zid i rasporedim eksponate ne dozvolivši da dođe do bilo kakvih improvizacija, ni jedan eksponat više, ni jedan manje. Ponekad, kada su velike izložbe u pitanju, što je bio slučaj s ovom, letošnjom, dam da se uradi maketa izložbenog prostora.
Zašto to ne prepuštate kustosima. Da li su danas kuratori „pojeli” umetnike?
Kustosi – nazivamo ih pre komesarima – mogu da budu korisni, čak neophodni, kada se radi o velikim „zahvatima”, velikim tematskim izložbama, velikim retrospektivama. Određen ili od umetnika izabran komesar može da interveniše u samom konceptu izložbe, otkrivajući izvesne specifičnosti vašeg rada kojih ne morate ni da budete svesni.
Najidealnije je kada se uspostavi tesna saradnja s komesarom, ali ste ipak vi taj ko ima poslednju reč, prosto zato što bolje znate „o čemu se radi”. Najčešće su ti komesari i autori
pratećih tekstova, a što se tiče „jedenja umetnika”, to pre svega zavisi od toga koliko mu vi dozvoljavate da vas „pojedu”. Dešava se, ponekad, da taj isti komesar kome je poverena organizacija jedne izložbe, ima tendenciju da bude u prvom planu, da mu izlagači služe kao podloga za njegovu ličnu afirmaciju. Bilo je toga više u trenutku kada se ta „uloga” pojavila, danas tog vedetarijata ima manje. Ipak su izlagači bitniji.
Upitan za utiske posle Vaše poslednje izložbe u SANU, Goran Svilanović je rekao za jednu monumentalnu sliku, dosta tamnih tonova, da je odlična, ali da je nikada ne bi stavio na zid! Šta vi na to kažete?
To je vrsta komentara koja me prati od „malih nogu”, navikao sam i prihvatam ih, a šta bih drugo? Svako ima pravo da reaguje u funkciji svog ličnog senzibiliteta. Hteo bih samo da dodam da iz iskustva znam da slučajevi kao što je moj (a ima ih) zahtevaju određeno vreme življenja i zbližavanja. Nešto što nije dolazilo u obzir u početku, desi se da postane neophodno prisustvo. To je neka vrsta satisfakcije, čak dvostruke. Pobedio sam. Ipak.
Marija Đorđević
objavljeno: 06.11.2010.
