Izvor: Blic, 06.Maj.2008, 07:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Posvećenost radu
Miško Pavlović (1965) na izložbi „Figura de situ viscerum" („Pregled unutrašnjih organa"), očekivanom nastavku prethodne, „Vanitas" („Taština"), iz 2005. godine, jer je reč o umetniku posvećenom svome radu i refleksiji nad njim, bavi se ljudskim torzom, likom, ali i organima - po uzoru na jednu grafiku iz XVI veka. Naziv Pavlovićeve izložbe preuzet je sa te gravure čiji su naručioci lekari i vidari iz Lajpciga, na kojoj je čovek prikazan kao trup, bez ruku i nogu, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ogoljen, rasporen da bi se posmatrao iznutra. Ma koliko ovakvo objašnjenje na prvi pogled zvučalo morbidno, Pavlovićeva izložba to nije, jer je po njemu „telo kućište duše ili njena privremena naseobina", dakle bavi se duhovnim pitanjima.
Bilo da su u pitanju ulja ili kolaži, svi Pavlovićevi radovi pre svega su ubedljivi i likovno promišljeni, npr. „Amigdala diže revoluciju", kolaž, ili „Ikona...", ulje. Svi su alegorijske kompozicije, što samo po sebi znači da je autor kontemplativni stvaralac koji ne beži od kritičkog suočavanja sa temama kao što su taština, smrt, erotika. Na njima se sve steklo, i moderna i postmoderna, i slikanje, najviše, čak i prstima, i kolažiranje, prskanje boje, gest. Sve, uz lični psihološki naboj bez koga nema kreacije, nosi pečat originalnog iako je dilema/tema večna. Umetnik, siguran u sebe, ne beži ni od pozivanja na oca (slikom „Zoranov atelje"), profesora Pavlovića, koji ga je zasigurno učio kako da gleda na život. Fascinantna je Miškova dama u bodoaru. Podseća na nekadašnje statusne portrete, u ovom slučaju, pored njene poze, damske, tu su ogledalo i lobanja. Ovo je okosnica cele izložbe kojom Pavlović preispituje šta je zapravo čovekova suština, telo ili duša. Zapitajte se i sami.
