Izvor: Blic, 01.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
'Postcards'
'Postcards'
Ako od izložbe 'Postcards' očekujete da vidite razglednice kao stereotip, odmah odustanite od njenog razgledanja. Ovo je savim druga priča u koju su se upustile mlade istoričarke umetnosti Aleksandra Mirčić i Una Popović želeći da progovore o odnosu svoje generacije prema nasleđu, turističkim mestima, vezama Zapad – Balkan – Istok i u umetnosti koja se pita…
Tako je izložba 'razglednica' postala izložba koncepta. Ali čega?
Najrečitiji >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << su radovi Milorada Miše Mladenovića na kojima se zgrada bivšeg CK na Ušću reflektuje na fasadi Evropskog parlamenta u Briselu, Aleksandra Maćaševa koji se bavi Bečejom kao jednom od naših crnih rupa, Senera Ozmena koji nas vodi kroz romantičnu ključaonicu Istanbula, Marija Gazića koji razgleda masovni turizam na Mediteranu, Predraga Miladinovića, čija instalacija 'Mirišljave čarape' asocira na iskrivljeni pojam etno, dok Milena Putnik nudi lični album Beograda, a Dan Perjovski crtajući po zidovima galerije Kulturnog centra Beograd, globalni pogled na tranziciju.
U Salonu u Pariskoj, međutim, otkrićete izbor radova sa konkursa za razglednicu Beograda. I tu je ključ priče: duhovitiji odnos prema starinama trebalo bi da inicira odstupnicu od stereotipa. Umetnici kao i turisti, svuda na zemaljskoj kugli, traže drugačiju bajku, netipično (iskustvo ambijenta), ne uzimaju stvari zdavo za gotovo, već im daju svoju oblandu, s manje ili više kritičkog duha, što ponekad deluje duhovito, češće nostalgično, a ne retko i podsmešljivo. Baš kao i ove razglednice.
Važno je bilo pokrenuti akciju, a iz nje bi, s iskustvom, mogao da se pojavi neki naš Bedeker koji bi ih štampao.
Srodne duše
Alberto Mangel, Stivenson pod palmama, Geopoetika, 2006
Autorova namera je bila da, evociranjem poslednjeg stvaralačkog iskustva Roberta Luisa Stivensona, otkrije 'pravu prirodu' pripovedanja. Koristeći književno delo i privatnu prepisku slavnog škotskog pisca kao izvore, a sopstvenu osećajnost, srodnu njegovom senzibilitetu, kao putokaz, Mangel se upušta u 'intelektualnu pustolovinu' zamišljanja Stivensona na Samoi, gde se on nadao da će pronaći lek za tuberkulozom razorena pluća. U podneblju u kome se priče doživljavaju kao autentična stvarnost, tokom ekstatične seoske svetkovine, pisac gubi svest, a njegov bolesnički (samrtnički) delirijum se meša sa stvaralačkim zanosom. Suočen sa strahom (od smrti, propasti) kao najjačom (životnom i umetničkom) strašću, Stivenson ima potrebu za (moralnim, ali i poetičkim) pročišćenjem. Sukob džentlmenskih (civilizovanih) nazora o uzdržanju i pristojnosti, koje je usvojio tokom 'samostanskog detinjstva', i potisnutih žudnji, isprovociranih golotinjom domorodaca, silovito potresa njegovo biće. Prenoseći tropski, vlagom zasićen vazduh, na ulice Edinburga, a samoga sebe i bližnje (sumanutog misionara Bejkera, odanu suprugu Fani, ubijenu seosku lepoticu) preobražavajući u književne junake (doktora Džekila, gospodina Hajda i Meri Rajli), on stvara 'dubokoumnu moralnu fantastičnu priču' ('Neobičan slučaj doktora Džekila i gospodina Hajda') koja će ga, kao ličnost, pomiriti sa Bogom i obnoviti, a kao pisca – obesmrtiti.
Iako je u ovoj noveli poistovetio pripovedanje sa ekstazom, a stvaralački proces odredio kao tok između stvarnosti i sna (ludila), sam Mangel je narator kome su obe noge na zemlji; sa mnogo više esejističkog nadahnuća, nego istinske, tvoračke snage, on je pre (maštovit) književni kritičar, nego pisac.
|
