Izvor: Blic, 29.Jun.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Post pop
Post pop
Nemam običaj da počinjem tekstove citatima, ali u ovom slučaju ideja se ne samo nameće, nego i čini posebno prigodnom. U jednom od stotinak eseja iz knjige 'Post pop 1' (Draslar Partner), onom koji nosi današnji datum od pre tri godine, Momčilo Rajin, pišući o američkoj zvezdi iz senke Lusindi Vilijams, sublimira mnogo toga primenjivog na izbor i sudbinu kreativnih ljudi na dva udaljena i međusobno veoma različita mesta. 'Pesma ‘Američki san’ u kojoj Lusinda >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << gotovo repuje' – kaže Rajin – 'predstavlja pogled preko ramena osoba sa dna društvene lestvice koje su platile danak plakatskog patriotizma, lakovernosti i zabluda američke srednje klase. Ovo je pesma s druge strane tasa od istoimenog pamfletskog Madoninog hita, pesma o svetu koji nije naklonjen ljubavi. Nema suza ni kod jedne ni kod druge, ali nema ni nedoumice čija duša jeca. I to može svako da čuje.
Samo ako želi'. U identičnom ključu može se tumačiti i smisao dela kao što je 'Post pop 1' u Srbiji 2006. Biografija Momčila Rajina obuhvata mnogo toga dobrog: od SKCa i 'Džuboksa', preko 'Ritma' do kolumni koje čine ovu knjigu. Njegova neosporna kompetencija imala je, tokom svih ovih godina, bezrezervnu podršku posebne vrste razboritosti, koja uslovljava cilj definisan afirmacijom, vrlo retko – ako uopšte - negacijom. To su vrline koje se ne mogu često sresti i zbog toga, ali ne samo zbog toga, 'Post pop 1” svedoči o najmanje dvema važnim stvarima: da u Srbiji postoje analitičari fenomena popularne kulture koji se mogu meriti sa bilo kim u svetu i, što je neka vrsta ohrabrujućeg otkrovenja, da postoje urednici i izdavači sposobni da tu značajnu činjenicu prepoznaju, uvaže i publikuju.
Postojbina sumraka
Nedavno se pojavila knjiga po mnogo čemu izuzetna. Reč je o zbirci pesama Kragujevčanke Tatjane Osrečki 'Postojbina sumraka'. Dobro, zna se da je Osrečki jedna od naših prestižnih liričara. Nešto između Marine Cvetajeve i Vislave Šimborske. U oskudnim vremenima je pisala i trpela kao i ove dve. Njena knjiga je izuzetno i dizajnirana, zahvaljujući Radovanu Šarencu Šaretu. On odnekud vraća veru u lepo i u majstorstvo izrade, u kojem je svaka sitnica presudna i vredna bezmernog truda. Podseća nas da su doskora izrada i opremanje knjiga bili važan posao, kao i pisanje samo, a da se to nekuda zaturilo, kao i pisanje samo.
Imao sam privilegiju, i muku, da ove godine budem u gradskom žiriju koji je odlučivao kojim rukopisima će biti odobrena sredstva za štampanje, odnosno za objavljivanje. I upravo između ova dva pojma (štampanje i objavljivanje) stoji čitava nevolja. Zato što profesionalnog i specijalizovanog izdavača u Kragujevcu nema. Ali ima štamparija, kažu, preko pedeset. I, na nesreću, sve su one registrovane kao izdavači. Tako štampar pesniku ispostavi cenu štampe u koju su najčešće uračunati svi troškovi izdavača (uređivanje, lektura, korektura, grafičko-tehnička oprema, recenziranje i sl.), a te poslove nema ko da mu obavi, jer on nema urednike, niti lektore, niti korektore; ništa izuzev, uprošćeno rečeno, dva valjka kroz koje prolaze papir i boja. I pečat firme. Tako se daju pare za objavljivanje, a dobiju se knjige koje su samo odštampane, najčešće, bez ikakvih uredničkih intervencija.
Možda to ne bi bilo strašno da rukopise ne šalju, pored iskusnih pesnika, kao što je gospođa Osrečki, i oni koji tek počinju i zaslužuju najviše pažnje. Mnogo ih je sa Filološkog fakulteta. Talentovana deca upisala književnost. O.K., samo, da li im je neko rekao da se tamo ne uči ništa o zanatu pisanja. I još: ti klinci nisu imali prilike da sa svojim prvencima prođu kroz ozbiljne izdavačke kuće, da pričaju sa urednicima, da čuju primedbe, da razmisle o predlozima redaktora, da se zakače oko jezičkih sloboda sa lektorima i da jednostavno ispeku zanat.
Da, isti onaj zanat objavljivanja koji je proces u kojem učestvuje mnogo majstora i na koji nas je 'Postojbinom sumraka' podsetio Radovan Šarenac.
