Izvor: Blic, 11.Jun.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Poslednji dan stare Juge
Poslednji dan stare Juge
Juna 1991. godine, negde u Bosni, poslednjeg dana života stare Juge, po mrklom mraku, uz kišni pljusak sreću se dvojica kamiondžija - jedan u civilnom odelu, a jedan u sivomaslinastoj (Titovoj) uniformi.
- Ej, burazeru, imaš cigaretu? - pita vojnik.
- Ima, ima za kolegu, vazda! Šta voziš? - radoznalo će civil.
- Klozetske šolje, italijanske kade, nameštaj, sve iz generalskih stanova od Slovenije do Splita... A >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << gde ste vi krenuli?
- Dubrovnik!
- Kakav Dubrovnik?! Nema toga više za nas! Nema šansi da prođete Hercegovinu! Koliko još brojiš?
- Tridesetdva dana, a kad se skinem Juga me više videti neće - odgovori vojnik.
Poslednji dan života stare Juge tekao je preksinoć na drumu koji se iz sela Mokra Gora penje prema planini Šargan. Sve se, naravno, događalo po scenarističkoj i rediteljskoj zamisli Srđana Koljevića naslovljenoj sa 'Sivi kamion crvene boje', u produkciji 'Kumune' i koprodukciji slovenačkog 'E Mation Filma' i nemačke kompanije 'Thoke Moeblus film company'.
U filmu, koji počinje gaženjem na putu, a završava se ljubavlju, Ratko (igra ga Srđan Žika Todorović) je totalni daltonista, još i Bosanac, baš onaj 'pravi', iz okoline Doboja (jednogodišnji trener za bosanski mu je bio Nele Karajlić), koji nema vozačku dozvolu, ali ima ludu želju da krade i vozi kamione. Onda se zaljubljuje u stoperku, Beograđanku, Suzanu (slovenačka glumica Aleksandra Balmazović)... I, u osvit krvave ratne drame, počinje komična romansa. 'Veseli Bosanac' mora da pronađe svoj 'daltonistički' put kroz sve one barikade na putevima... Tek, dvoje zaljubljenih 'otkačenjaka' postaju jedini normalni ljudi u zemlji koju zahvata ludilo. 'Sivi kamion crvene boje' probija sve i svačije blokade doživljavajući sve i svašta u 'epizodama' sa Bogdanom Diklićem, Borisom Milivojevićem, Mimom Karadžićem, Natašom Marković, Brankom Đurićem Đurom...
Srđan Koljević je, reče, naumio da film snimi za osam i po nedelja. Prva klapa pala je 11. maja na beogradskom Pristaništu, a preksinoć, u brdima Šargana, dobro raspoloženi Koljević se pohvalio da njegov debitantsko-rediteljski posao teče po planu.
- Hte bih da napravim vedar film na ozbiljne teme i da pronađem jedan ugao koji će biti drugačiji od do sada viđenih. Film bi trebalo da odiše optimizmom, humanizmom i vedrinom, uprkos surovoj stvarnosti u kojoj se priča zbiva - rekao je Koljević 'Blicu', najavljujući premijeru za početak zime, a zatim i učešće 'pre na berlinskom nego kanskom festivalu.'
Za razliku od ćutljivog i u brda i dolove Mokre Gore zagledanog Žike Todorovića, njegova 'Beograđanka' ili Slovenka, Aleksandra Balmazović se prilično raspričala o svom glumačkom putu na relaciji Beograd-Sarajevo-Ljubljana:
- Super je. Baš je sve opušteno, nema nikakve tenzije, reditelj zna šta hoće... - kaže Aleksandra.
- Pusti kišu! Tiho, bre! Ton! Ajmo, 27, pet, šesti put!... - čulo se preksinoć na drumu ispred šarganskog tunela. Onda bi kiša stala i policija je propuštala vozila.
Šta se, bolan, desilo?
- Ništa!
Kako ništa?! Je li ko omako niz brdo?
- Nije, bre, teraj slobodno!
- Aaa, cirkus! - zaključi jedan od vozača putničkog vozila sa bosanskim tablicama.
Nakon preksinoćnjeg snimanja u 'Srpskom holivudu', ekipa filma se seli na, kako neki od aktera filma rekoše, težak teren, u Sjenicu. Zoran Tmušić 'Kako, majstore, kočiš?'
Srđan Žika Todorović ostaje i dalje nedostupan za novinarska pitanja, pa i pitanje kako je naučio da vozi kamion kad u životu nije uhvatio ni za upravljač bicikla. Njegov instruktor na terenu, profesionalni kamiondžija Bratislav Kocić kaže da je jedno od prvih Žikinih pitanja kad je ušao u kamion bilo: 'Kako, majstore, kočiš?'
- Kad sam Žiki objašnjavao da kamiondžija mora da bude jak, glup i pomalo lukav, a da glumac ne mora da ima škole, skoro se naljutio. Međutim, kad je on meni objasnio koliko je škola završio, zabolela me glava - kaže Kocić.
