Izvor: Blic, 27.Apr.2011, 13:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Poslednji Srbin srednjeg veka
BEOGRAD - Život nosi svoje nepravde. Jedan radoznao omatoreli student beogradske i glazgovske istorije umetnosti je tek poslednjeg dana marta ove godine upoznao Batu Mihailovića i Ljubinku Jovanović. Slika sa dva potpisa autora (gore levo i dole desno) što znači da može da se gleda na dva načina
Znajući ih iz knjiga, sa izložbi i iz dragocenih tekstova Mihiza, Miće Popovića ili Matije Bećkovića, dozom neskrivene zavisnosti zalepio se za sliku „Beograd” >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << u pariskoj rezidenciji republike Srbije i Ljubinkinu „Luku Beograd” koje zajedničkom hemijom nikad ne dozvoljava da budete daleko od Beograda.
Znajući koliko je nezahvalno prevoditi jezik slika, boja i crteža na jezik reči, potpisnik ovog teksta nosi stid sa sobom u pokušaju da prepriča to uzbuđenje. Ali kad vam vrata na petom spratu kuće bez lifta mirne ulice Monparnasa Verier, nedaleko od Luksemburškog parka, otvori tetka Manu Čaoa, nekadašnja slabost velikog Gabrijela Markesa, a tamo vas s osmehom sačeka par koji umetnost, sudbinu i život deli šest i po decenija, vi uđete u svet stotina slika i to činite osećajem iste ništavnosti koju osećate kad stupite u Bogorodičinu crkvu.
A kad uđete u njihov pariski dom, nemate izbora do da bežite od objektivnog u subjektivno. Milorad Bata Mihailović
Prvo što na zidu u dnevnom prostoru vidim je kolski točak i uramljeni Ljubinkin portret. Kažem da se tog točka sećam sa jedne stare slike iz 1957, a da bih voleo da svaka žena u životu ima portret takvog autora i takve ljubavi koja iz njega izbija.
Poslednji povratak u Beograd
Sada se sprema na poslednji povratak u Beograd. Godine 1957. tu je izložio prvu sliku, '61. priredio prvu samostalnu izložbu, godinu dana kasnije krenuo u svet rečima da odlazi iz „grada mraka, grada laži, hipokrizije, očaja i loše rakije”. Ali nijedan grad mu nije bio veća inspiracija ni intrigantnija tema jer je kao veliki umetnik znao da svaki novi čin počinje starim snom. I neumrlim sećanjem. Do poslednje adrese dopratiće ga njegova Ljubinka. Ona što ga prati od beogradske akademije, preko Zadarske škole, riječkih parkova, pariskih hotela, njujorških zanosa i potkrovlja ulice Veriver. Ona divna saputnica i muza koju je jednom davno zapitao:
– Da li je dostojna sloboda bez slikarstva?..
Ili je, možda, slikarstvo važnije, makar i u ropstvu...
– Ljubav ima strašnu energiju. Bez ljubavi život nema razloga da postoji. Ne možeš da voliš nego kako se voli punog srca. A to moje srce je posustalo i sada ga osim Ljubinke održavaju Dušan (Bataković – op. a.) i njegovo osoblje koji brinu o mom zdravlju.
Domaćin iznurenog izgleda ali pogleda punim neba iznad Sopoćana rado se seća tog točka koji sam prepoznao. Selio se s njima kao i portret nešto stariji od točka. A u njegovom životu sve se oduvek kreće poput tog starog drvenog kotača: Od rodnog Pančeva, školovanja u Beogradu (prva izložba u jesen 51), obrazovanja Zadarske grupe, iskustva manastira Krke, nemaštine Sušaka, dvomesečne studijske vize za Pariz koja će potrajati 60 godina, zavodljivost Njujorka, ponovo, preko toplih boja Rusije, nazad na Monparnas zbog angažmana galerije „Ariel” i druženja sa velikanima modernog slikarstva.
Tek izašao iz bolnice posle kardiološkog tretmana, čovek koji nikoga nije izdao da bi opstao kao autentičan umetnik, sa radošću na licu prima od ambasadora Batakovića i njegovih saradnika znakove pažnje u obliku pite od našeg sira i dozu pristigle beogradske štampe.
„Prepametan da bi bio slikar” (Mihiz) i „cinik opasne, razarajuće inteligencije” (Ćosić), takvog ni nedavna bolest ne usporava kada govori o Srbiji:
– Volim da čitam, ali što manje znam – bolje se osećam! Slikar sam naše tragedije. Branili smo sve uvek, a sami najgore prošli. Srbija je mesto gde se tragedija i sreća toliko dodiruju, da često pomisliš da je to isto. Umetnikovo je da stalno sanja o lepšem vremenu. Možda time danas previše traži. Ali, dok je živ, traga za objašnjenjima koja se tiču društva, nastoji da otkrije uzroke i svakako postavi pitanja koja ga muče u ovom svetu bez ikakvog koncepta.
Bata Mihailović sa suprugom Ljubinkom Jovanović i autor teksta Peca Popović
Posle dva zalogaja i pregršt komplimenata na račun pite, laganim korakom nas vodi do sobe prepune slika koje sprema za parisku Noć muzeja. Dela postrojena poput vojske pred paradu. Kakav gust rastvor božanskog dela! Ostvario dosluh i harmoniju sa vekovima i tvorcima čija su dela vrednost sveta i postojbine.
Ljubinka i Bata prate nas do vrata. Žele da se što pre vidimo. Ako ne ranije, ono na retrospektivnoj izložbi koja se dogovara u SANU. "Želim da sve slike prebacim u Beograd i da tamo ostanu. Radimo na prostoru koji bi postao legat".
Bata je tokom čitavih stvaralačkih pola veka otimao komadić po komadić prošlosti i sna svog naroda da bi mu ukazao na veliku dramu koja se za naše dane pripremala pod varljivim kulisama zvanične stvarnosti. Njegovu duhovnost dugo su povezivali sa El Grekom, ali vremenom se pokazalo da je Bata Mihailović previše svoj. Ušao je u neosvojene sfere likovne apstrakcije i svojom strastvenom moći stvarao fascinantne forme. Peca Popović, Bata Mihailović, Ljubinka Jovanović i ambasador Dušan Bataković
Početkom aprila Elena iz naše rezidencije i namernik Mira Pantić nose Bati i Ljubinki posebno napravljeni pasulj. Iako slab, Bata ustaje i gošći iz Beograda džentlmenski kaže:
– U vama vidim prijateljicu, suprugu, majku, sestru... Žene su sve, muškarci ništa.
Na Vrbicu svečano je otvorena treća u nizu izložbi „prvog posleratnog beogradskog kvarteta koji je otvorio puteve kroz lavirinte Pariza” (Kosa Bokšan, Ljubinka Jovanović, Pera Omčikus, Bata Mihailović). Osim Pere, sa petog sprata polako je sišla samo Ljubinka. Bata nije imao snage.
Sutradan ujutru verni prijatelj čileanski slikar Hajne pozvao je hitnu pomoć. Veliki Bata Mihailović odvezen je u obližnju bolnicu Broka. Srce ga izdalo šest dana kasnije.
