Izvor: Blic, 27.Avg.2004, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Posle zavođenja
Posle zavođenja
Teri Džons 'Diplomac', režija Alisa Stojanović,
produkcija Beogradsko dramsko pozorište
Pre nego što je izvedena, predstava 'Diplomac' snažno je najavljivana u medijima sa jednostavnim i legitimnim ciljem - unapred prodati karte za predstojećih trideset repriza. Ovaj producentski postupak stopostotno određuje i teatarski učinak koji ima ova, po-ugledu-na-brodvej rađena predstava. 'Diplomac' je zapravo samo jedan u nizu proizvoda >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << koji se nude posredstvom TV šopa, u čiji se sadržaj može zaviriti, naravno, tek kada je 'roba' kupljena.
Šta je, dakle, to što je publici ponuđeno u ovom pakovanju? Priča Terija Džonsa nastala je u vreme kada je pušenje na javnom mestu imalo karakter subverzije društva, u vreme kada je objavljivanje veza sa mlađim muškarcem rušilo sve uzuse i kada homoseksualizam nije bio opredeljenje već bolest. Prenesene izvan Amerike, te pojave su tada Evropljanima ukazivale na neosvojena polja lične slobode. Danas, naravno, nije ozbiljno čak ni pitati se da li se ta pitanja mogu postavljati. Stoga je ekipa predstave 'Diplomac' krenula okolnim putem. U savršenoj scenografiji Darka Nedeljkovića, inače nenadmašnog majstora percepcije kiča u našem pozorištu uopšte, priča o zavođenju jednog mladića od strane vremešne gospođe, zapravo je američki vodvilj, čije je uspeh srazmeran ovoj (žanrovskoj) kovanici.
Najbolje uloge u ovoj predstavi bez jasnijeg oslonca i težišta ostvarili su suvereni Gordan Kičič (Bendžamin), koji ne samo da je poštovao pravila žanra već je našao i načina da se njima poigrava. Slično njemu igrao je i Svetislav Goncić, kao i (delimično) Cvijeta Mesić, dok je heroina Snežana Bogdanović predstavi najviše doprinela u producentskom delu posla. Paradoksalno, ona je ključ za lik gospođe Robinson našla tek u raspletu ove priče, posle zavođenja diplomca Bendžamina.
Lovrijenačke pouke
Kad god se putnik nađe u Dubrovniku, tog zbiljskom gradu teatru, stešnjenom između jednog brda sa kojeg se na grad tuklo i to ne tako davno, i jednog velikog mora, priseti se svih onih pozorišnih i parapozorišnih, a u svakom slučaju: intimnih, događaja i situacija što ih je ovde imao doživeti. Dubrovnik se, u svesti dveju ili triju generacija mislećeg i putujećeg stanovništva počivše države, nahodi kao neka vrsta Arkadije, Utopije ili Eldorada, u svakom slučaju jedne, gotovo mitske, države-grada u kojoj se, u opuštenosti letnje idile i svakojakog (samo)zaborava, sklapaju laka i površna prijateljstva, lake i površne, a ipak – opasne, veze, u kojoj se državi, dakle, čovek oseća kao da nema biografiju i kao da se leto nikada neće završiti.
Bez obzira na svoju potrebu da se, kroz program letnjeg festivala, učini ozbiljnijim nego što jeste, dubrovačko leto na svoje pozornice uvek donese nešto karnevalskog raspoloženja. To znači da je sve pomalo frivolno i lako, čak i kad se svira mračna muzika ili izvode Šekspirove tragedije. Dubrovnik je uistinu grad-teatar. Tako ga je, svojevremeno, u jednoj svojoj knjizi nazvao reditelj Bora Drašković. Dubrovnik, gledan odozgo, zaista podseća na Šekspirov Glob, svetsku pozornicu i pozornicu Sveta.
Pouka lovrijenačke kule, Boškovićeve poljane, Revelina, Bokara, Minčete i ostalih dubrovačkih scena, uvek je ista: svi ostali letnji festivali, sva ta laka i pomalo turistička kultura što se bori sa sintetičkim zvucima, mirisima spaljenog mesa i hemijskih preparata za zaštitu od prirode, drugde je surogat, manje ili više neuspela zamena za ovaj grad. Ovde u svom prirodnom miru, Dubrovnik je u isti mah poprište visoke kulture i kulturne zabave. I kao takav – sasvim neponovljiv.
