Izvor: Politika, 01.Maj.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Posle muzičkog cunamija
Rodion Ščedrin, kompozitor od koga neprestano traže nova dela, i supruga Maja Plisecka još jednom su trijumfalno prokrstarili Beogradom
Neko se lepo dosetio da ovoga proleća dovede u Beograd jedan veliki umetnički par kakvi su Rodion Ščedrin i Maja Plisecka. Malo je takvih iz stare garde, odolevaju zubu vremena. Skoro pola veka su u braku. Nekad su više tražili Maju, bila je prva svetska balerina druge polovine 20. veka ili... tu negde u samom vrhu. Umetnost se ne može >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u gram izmeriti, a ukusi su razni. Balet ima jednu manu – vek igrača nije predugačak, premda je Maja Mihailovna, kako je prijatelji zovu, i u tome bila izuzetak. Ipak, danas, iz pomenutih razloga, više traže Rodiona Ščedrina. To je ona bolja strana umetničke sudbine kompozitora.
Njegov put za Beograd desio se, toliki su već pisali, zbog Kolarca, našeg najslavnijeg koncert hola. Jedan vrhunski muzičar i jedna dvorana kroz koju je prostrujalo najviše muzičkog života naše prestonice iste su generacije – 1932. Doduše, dvorana je malkice starija, već je proslavila svoj 75. rođendan, dok Ščedrina to čeka tek u decembru. Najsvečaniji trenutak te duge beogradske proslave, čini se, bio je upravo ovaj sa pravim muzičarem na pravom muzičkom mestu. Ščedrinovo autorsko veče na Kolarcu, plus prisustvo Plisecke, čiji ples nije završio kao uvelo lišće već postoji u živom sećanju i sačuvan za ekrane, događaj je koji je dobro uzdrmao beogradsku muzičko-plesnu scenu, i to u trenutku kada je i bez toga pretrpana raznoraznim zanimljivim događanjima.
Kojim li se skalama taj "potres" meri, ali je sigurno da je te večeri Kolarac bio prepun, u Ščedrinovu čast, da se sve treslo od aplauza i ovacija kompozitoru, njegovim muzičkim prijateljima i, naravno, njegovoj inspiraciji – Maji Pliseckoj. Kad pomenusmo prijatelje s podijuma, nikako se ne sme preskočiti ime mlade pijanistkinje Jekaterine Mečetine. Oni koji prednjače u divljenju kažu: ne znaš je li lepša ona ili zvuci koji se šire iz njenog klavira. Tim pravim cunamijem od aplauza, propraćenim klanjanjima, slikanjima, potpisivanjima... i mlada umetnica žestoko je "pogođena". Poželimo im isto i u Engleskoj gde ih u maju očekuje nova Ščedrinova svetska premijera. Već pet godina u tim prilikama klavirska stolica rezervisana je za Mečetinu.
Naš prvi susret sa kompozitorom dogodio se u holu Kolarčeve zadužbine, u pauzi probe. Pred nama je blago, prijatno lice. Njegova muzika, međutim, nije uvek takva. Na koncertu koji je izveo orkestar New European Strings, predvođen dirigentom Dmitrijem Sitkoveckim, bilo je i onih tmurnih "Ruskih fotografija", i slične muzike kojom je Ščedrin naslikao jedan teški period svoje zemlje koji se ne zaboravlja lako. Uz svu veličinu imena Rodiona Ščedrina, njegovi domaćini dobro su znali i za one male opasnosti koje prate autorsko veče kompozitora čija muzika svojim savremenim zvukom sužava auditorijum. Može se doživeti i kao program samo za odabrano uho. Sigurnije je nešto populističnije, ili kakav miks: malo sviramo Mocarta, malo ovoga ili onoga i... malo Ščedrina ili njemu sličnog. Rizik je manji. Sve se, međutim, završilo onako kako ovaj maestro zaslužuje. Beograd mu se pošteno odužio. I on Beogradu. Odvojio je malo vremena i da proćaska sa grupom studenata koji se spremaju za kompozitore i sa onima koji ih uče.
I danas je muzika svuda oko Ščedrina. Prosto, narudžbina stiže narudžbinu. Počelo je to otprilike ovako: Možete li da za nas napišete tri-četiri dela. Ali se sa tim nije stalo i kompozitor ih je tako napisao već 48. I nova mu traže. Za svoju Maju Plisecku, kako nam je ispričala, napisao je nekoliko baleta. "Dvadeset godina je pisao za mene – rekla je. – Kada odigrate osamsto puta "Labudovo jezero" i dođu godine zasićenja klasikom koja vam postane i previše naporna, onda je divno imati ono što pripada vašem igračkom dobu". Ljubav, eto, i balete piše!
Slava Maje Plisecke nikad se neće ugasiti. U Narodnom pozorištu u kome je nekad davno igrala trijumfalno je dočekana. I od mnogih, koji se, kako je primetila, tada nisu ni rodili. Jedna knjiga memoara, na čijim koricama piše "Ja, Maja Plisecka", stigla je i do ruku Jovanke Broz, koja je preko posrednika zamolila baletsku legendu za ovakav "autogram", iza koga su decenije života – na sceni i iza kulisa.
M. Šehović
[objavljeno: 01.05.2007.]
.jpg)
