Izvor: Blic, 02.Dec.2005, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Poslanička kultura
Poslanička kultura
Skupštinsko zasedanje je scenski događaj, neka vrsta performansa, ceremonijalnog ili ritualnog događaja, dijaloško-horske oratorijumske forme, u svakom slučaju – nešto što podrazumeva izvođače i posmatrače. Ne mogu baš reći kako je reč o scenskom događaju koji obavezno znači i uživanje u predstavi, osim ako čovek ne postupa po navijačko-huliganskim kriterijumima, po kojima je mržnja prema protivniku višestruko jača od podrške sopstvenom >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << timu. Ako, dakle, nije reč u užitku u ponižavanju.
Parlamentarna ideja, u svojim antičkim, ali i u svojim modernim formama, nije tako zasnovana. Rasprava nije svađa, kao što svađa nije dramski sukob. Svađa je svađa. Kraj dramskog sukoba ili kraj neke rasprave mogu sasvim drugačije pozicionirati njene učesnike. Ovde se ne radi o tome da neko sasvim promeni svoje mišljenje, da od zločinca postane anđeo, niti od primitivnog nacionaliste – demokratski opredeljeni borac za uvažavanje drugačijeg mišljenja. Radi se, međutim, o tome da iskaz suprotne strane, nekoga ko ne misli kao mi, a ume to argumentovano obrazložiti, neminovno ostavlja traga na nama, utiče na naše shvatanje problema, baš onako jednostavno kao što razgovor dve prijateljice o novom modnom zahvatu čini da i ona koja mu nije sklona dopusti sebi uvažavanje novotarije, a možda i njeno prihvatanje. Sasvim je svejedno koja od dve prijateljice pije kafu bez šećera, a koja traži i šlag.
U parlamentu ne sede prijatelji? Pa, u tome i jeste stvar. To ne moraju biti međusobni prijatelji, ali moraju biti prijatelji svoje zemlje i ljudi koji su ih, posredno ili neposredno, izabrali da obavljaju neke administrativne poslove. Prazan parlament, potkupljivi poslanici, prevare na glasanjima – sve to je ništa drugo do neprijateljski akt. Komunisti bi rekli – delovanje unutrašnjeg neprijatelja. Scenski događaj zvani skupštinsko zasedanje, tada, gubi svoja svojstva, i postaje poprište prljave, neregulisane, piratske trgovine, gore od lopovluka.
Svaki scenski događaj, pa tako i pomenuti, zahteva izvesne etičke principe, aksiome koje se ne sme dovoditi u pitanje, vaspitanje i pristojnost. To se, naravno, reguliše i pravilima. To je parlamentarna kultura.
No, tamo gde nema ni osnovnog dnevnog morala, pravila ne pomažu.
Ćiribu, ćiriba
'Hari Poter i vatreni pehar' reditelja Majka Njuela
Niste još videli najnovije pustolovine malog čarobnjaka Harija Potera? Prosto ne mogu da verujem! Zar ste vi najgori u našem malom mistu? Četvrti deo ove filmske pantljičare, 'Hari Poter i vatreni pehar' (god. proizvodnje 2005. trajanje: 157 min.) potpisuje novi reditelj, Irac Majk Njuel poznat po najvećem britanskom hitu svih vremena, 'Četiri venčanja i sahrana'. Imao je u rukama scenario Steva Klovsa, koji je sažeo golemu knjižurinu spisateljice Džoan Roling. Zbivanja u školi za male čarobnjake i veštice su potisnuta jer se u život Harijev (Denijel Radklif), Hermione (Ema Votson) i Rona uključuju nove opasnosti i napasti u vidu džinovskih reptila, užasavajućih Smrtojedača, a tu su i neki novi zastrašujući negativci poput lorda Voldemora kojeg ovaploćuje Ralf Fajns.
Pošto je Harijeva družina zamakla u zrelije godine (rani pubertet) ranija vedrina i lakoća su ustuknule pred spoljašnjim napastima koje kao da su pozamljene iz 'Gospodara prstenova'. Film počinje podsećanjem na rano Harijevo detinjstvo u stilu dikensovske verzije viktorijanske sirotinje (Harijev san), a potom se u zaplet uključuje veliki turnir na kojem đaci iz nekoliko sličnih škola primenjuju svoje veštine, lukavstva i novostečene podlosti. Sada se u životima malih junaka javljaju ljubavna osećanja, ljubomora i saznanje o smrtnosti.
Poetika književnog dela Džoane Roling zasniva se na svetu koji može beskrajno da se širi, uz uvek nove junake i čudovišta (sindrom čergarske torbe). Ako vas sada zanima da vam otvoreno kažem kako meni izgleda ovaj film, reći ću da je posredi presipanje fascinantnog šupljeg u spektakularno prazno. Ne poričem da decu, koja su navikla na fragmentarnost video igrica, ovo može da zabavi, ali to nije my cup of tea. Sve me to podseća na džinovsku šahovsku partiju koja se igra do l50. poteza, sa stalnim pojavljivanjem novih figura i bez nagoveštaja moguće završnice. Ipak vam savetujem da vidite ovaj film. Zašto bi vam drugi prepričavali šta u njemu sve postoji. I, naravno, nastaviće se.
