Izvor: B92, 11.Sep.2009, 15:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Posetilac (2008)
Gotovo apsolutna nemost filma „Posetilac" kontrastno dovodi do iznenadnog buđenja bujice strahova&sumnji kod gledaoca dok, opet, nemo (! – glavni lik u priči ne izgovora niti jednu reč) gleda u izvanredno debitantsko delo Jukka-Pekka Valkeap-a što ga je ovaj izvoleo predstaviti promrzloj publici na Paliću, kraj jezera, 19. dana jula.
Atmosfernično-hladno vreme bejaše baš idealna podloga za ono što videsmo na filmskom platnu na prelasku nedelje u još jedan >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << (ne)radni ponedeljak – jedva 70-tak redova oskudnog govora i blistavost tamnih slika koje tokom čitavog filma dominiraju ovom sagom u kojoj nevinih nema, gde je greh utkana kategorija u izgubljenim životima zaboravljenih protagonista jednog davno iščezlog predela na koje je i poslovično dobri Bog zaboravio, a iskupljenje ne postoji ni kao reč, a kamoli kao neka iole opipljiva kategorija.
A priča nas, zapravo, uvodi u svet konačnog sivila prožetog tamnovilajetskom strepnjom iz čijih se sveprožimajućih „sjajnih niti" nije lako osloboditi. Pitanje je samo – da li glavni likovi tome uopšte streme ili je neumitnost stradanja predodređena za „izgubljene duše" koje se boljem ni ne nadaju već se sudbinski prepuštaju dodeljenom im životnom putu?
Kako god bilo, daleko od idiličnog, ali ipak potpuno samozadovoljni seoski život majke i sina remeti dolazak Posetioca, nekoga ko se povezuje sa njihovim ocem koji je, inače, u zatvoru, a koji, sa druge strane, odlično „komunicira" sa sinom koji predstavlja rečitu vezu sa majkom kod kuće.
Iako je klimanje glavom sve što dobijamo od iole smislenijih odgovora od njega ne računajući fantastične facijalne ekspresije uz pomoć kojih njegova osećanja dobijaju svoj fizički karakter i preko granice neizrečenog, a što mladom glumcu sigurno obezbeđuje obećavajuću karijeru. A pre narečenog glumačkog uspeha, mladi će Vitali Bobrov u ovom filmu pokazati svu paklenost nevinog detinjstva i suptilno se edipovski razračunati sa neočekivanim gostom (koji se jeste iznenada pojavio i naterao druge da rešavaju stvar), ali i sa autoritativnim ocem, pretnjom na daljinu, pretnjom koja ga je umalo koštala glave. A sve to u okolini koja bi i najhrabrijem među nama zaledila krv u žilama, a koja kroz simboličku ravan famozno nevine i čiste prirode dočarava sve svoje tamne&mračne stvari sadejstvujući tako u životu ove male, skladne zajednice.
Pravog kraja ove priče – naslikane pronicljivim fotografskim okom i izuzetnim smislom za poteze kamere koja u pravim trenucima čini upravo ono što treba, ne remeteći ni jednog trenutku samu priču – i nema, iako joj naziremo određeni smisleni završetak, tragičnost je neumitna konstanta koja će stići pre ili kasnije, a pojedinci su posetioci koji su tu da joj se kako god znaju i umeju prilagode. Sve ostalo su samo stilske varijacije na zadatu temu.
