Izvor: Politika, 16.Jul.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Poruke vremena prošlih
Publikacija autorke Branke Pavlović podseća na velike srpske zadužbinare i daje primer današnjim generacijama kako bogatstvo služi dobrobiti zajednice
Ne moraš sve potrošiti što danas zaradiš, govorio je svojevremeno srpski veletrgovac Nikola Spasić iza koga su ostale brojne zadužbine. Prema mnogima najznačajnija koncertna dvorana u Beogradu, takođe je zadužbina i nazvana je po darodavcu Iliji Milosavljeviću Kolarcu. U testamentu oficira Nikole Čupića, pak, pisalo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je: "Sve moje imanje neka se upotrebi na izdavanje moralnih i naučnih knjiga"...
Ovo su samo neki od zadužbinara koje je psiholog Branka Pavlović iz Instituta za pedagoška istraživanja u Beogradu spomenula u svojoj knjizi "Poruke vremena prošlih". Podnaslov knjige u izdanju Balkanskog fonda za lokalne inicijative objašnjava na šta se konkretno pomenute poruke odnose: Istorija i tradicija filantropije u Srbiji u 19. i 20. veku.
Publikacija "Poruke vremena prošlih", predstavljena nedavno u Narodnom pozorištu, nastala je zahvaljujući inicijativi izdavača koji pokreće mnogo širu akciju. Cilj je promocija filantropskih ideja i povratak tradicije zadužbinarstva. Autorka je došla do podatka da pre Drugog svetskog rata gotovo da nije bilo grada ili varošice u Srbiji bez fonda za pomoć siromašnim đacima i studentima. Balkanski fond knjigom "Poruke vremena prošlih" podseća javnost da se nekada brinulo o opštom dobru.
– Pokazali smo da je praksa ostavljanja bogatstva društvu i zajednici bila jako zastupljena i da je moguće obnoviti je radi rešavanja socijalnih problema u modernom, složenom društvu u Srbiji – rekao je Siniša Đurić, menadžer programa za filantropiju Balkanskog fonda za lokalne inicijative, organizacije za pomoć ugroženim grupama i široj zajednici.
Đurić navodi da u Arhivu Srbije postoji dokumentacija o 490 zadužbina i fondova u zemlji. Njihovi osnivači bili su imućni građani, trgovci i industrijalci, profesori, ministri, ali i zemljoradnici. Svoje odluke o zaostavštini obrazlagali su namerom da sačuvaju ime od zaborava koje će se spominjati u kontekstu dobrobiti i razvoja zajednice u kojoj su živeli.
– Razlog njihovog dobročinstva bila je i svest o pripadnosti određenoj zajednici kojoj se treba odužiti. Pojedinac je imao motiv da napreduje društvo u kojem je živeo, stvarao i sticao dobra – objašnjava Đurić.
Srpski zadužbinari bili su slikarka Katarina Ivanović, naučnici Mihajlo Pupin i Jovan Cvijić, kapetan Miša Anastasijević, obe kraljevske dinastije i mnogi drugi. Novcem su osnivani fondovi, privatne kuće postajale su galerije i biblioteke, a zgrade su pretvarane u bolnice.
– Došla sam do podataka da je u Srbiji decenijama razvijana kultura solidarnosti kao i smisao za opšte dobro. Tradicija je prekinuta posle Drugog svetskog rata. Sada bi je trebalo obnoviti širenjem filantropskih ideja. Udžbenici su puni detalja o bitkama i krvoproliću. Istorija nije samo to. Treba učiti i o ovoj strani prošlosti. U predmet građansko obrazovanje mora se staviti i kultura filantropije. Treba modernizovati i zakon, tako da se podstakne osnivanje zadužbina i fondova, poreskim olakšicama, na primer, a treba i regulisati brigu o poklonjenim objektima – zaključuje autorka publikacije Branka Pavlović.
Elektronsko izdanje knjige može se besplatno preuzeti sa sajta Balkanskog foruma za lokalne inicijative www.bcif.org
J. Stevanović
[objavljeno: 16.07.2007.]
