Izvor: Politika, 17.Mar.2011, 23:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Poruke dvanaest gnevnih Libanaca
Uzbudljiva zatvorska postavka Rouzovog komada u Libanu i nesrećna sudbina siromašnih, a lepih dečaka u Avganistanu
Zakon je iznad svega, ali kako ćemo kada je milosrđe ipak iznad zakona? Ovo pitanje se uvek nekako prirodno nameće kada se čita dramski komad Redžinalda Rouza „Dvanaest gnevnih ljudi” ili gledaju pozorišne predstave i uzbudljive filmske ekranizacije sa rediteljskim potpisima Sidnija Lumeta (1957) i Nikite Sergejeviča Mihalkova (2009).
Priča >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << o dvanaest porotnika koji u početku unisono većaju u sudskom procesu protiv mladića osuđenog za ubistvo oca (poočima), da bi iznenadni jedan glas protiv otvorio pitanje procesa rasuđivanja, ličnih biografija i motivacija za donošenje odluke pri glasanju, vanvremena je, uvek uzbudljiva i uvek aktuelna. Neočekivano je, međutim, da ovaj Rouzov komad sa ogromnim uspehom bude postavljen u Libanu, na najneobičnijoj mogućoj sceni – u ozloglašenom zatvoru Rumieh i da premijeri prisustvuju najviši libanski politički zvaničnici i kulturna elita. Još neobičnije je što su glumci, uglavnom doživotni stanovnici ovog zatvora: ubice, silovatelji, dileri droge (ima i osuđenika na smrtnu kaznu), a što je reditelj i autor postavke jedna mlada i lepa žena – Zejna Dakaš.
Sve ovo viđeno je u dugometražnom dokumentarnom filmu „12 gnevnih Libanaca” sa Zejninim potpisom, koji je ujedno i deo njenog dugoročnijeg projekta „Teatar u zatvoru”. Zejna Dakaš je, inače, pozorišni reditelj, specijalizovana je za rad sa ugroženim i traumatizovanim ljudima, glumica u satiričnom pozorištu i veliki borac da se u zatvorima Libana uvedu humaniji uslovi i obavezni proces rehabilitacije zatvorenika, kao i psihoterapija koju ona naziva drama-terapijom. Sudeći po iskustvu iz zatvora Rumieh, ova njena borba i te kako ima smisla.
Zejna je u njemu provela petnaest meseci, odabrala 45 zatvorenika (neki od njih su potpuno nepismeni) i strpljivo, a uporno, sa njima zajedno radila na adaptaciji Rouzovog komada. Njen film, iz minuta u minut, svedoči ne samo o nastanku predstave, već i o postepenoj transformaciji svakog od njenih „glumaca”, koji su u prvoj fazi priprema govorili o sebi, postepeno se otvarajući, dok su u drugoj sa puno autoriteta i stečenog samopouzdanja i samosvesnosti, diskutovali o likovima koje tumače.
Treća faza je sama predstava, interakcija sa publikom – stanovnicima slobodnog sveta, tokom koje zatvorenici prenose poruke nade, praštanja i promena. Kroz svoj umetnički put, ljudi osuđeni za teške zločine, otkrivaju i unutrašnju dobrotu i veru u život i druge ljude. Inspirativan i iskren projekat, zanimljiv film, koji pokazuje sve pozitivne efekte drama-terapije na pojedinca proteranog iz društva.
Ljudska prava, tačnije prava deteta na normalan život i odrastanje, tema je još jednog uzbudljivog dugometražnog dokumentarca – „Plesni dečaci Avganistana” britanskog autora Džejmija Dorena. Snimljen na terenu, sasvim izbliza, Dorenov film otkriva da se, dok Zapad troši milijarde dolara na borbu protiv talibana, u južnom Avganistanu vraća jedna od drevnih tradicija ove zemlje, koja je inače bila zabranjena dok je talibanski režim bio na vlasti.
Naime, na stotine i stotine siromašnih a lepih dečaka mlađih od deset godina, nesvesni svoje sudbine, sklanjaju se sa ulice uz obećanje boljeg života daleko od nemaštine. Oni se obučavaju da postanu „bača bereš” (golobradi momci), da savladaju muziku i ples kako bi, kada malo stasaju, plesali pred muškom publikom.
Međutim, sve se to završava seksualnim uslugama, koje po nalogu svojih gazda, moraju da pružaju onima koji za to gazdi najviše plate. Ti dečaci Avganistana, nisu ništa drugo nego seksualno roblje, koje bogati gospodari prodaju i preprodaju, javno izlažu baš poput novog konja ili kamile. Mnoga od te dece završavaju osakaćena ili ubijena, a svi napori novih vlasti da se ova pojava iskoreni, završavaju neuspehom, jer su mnogi od lokalnih vladara i sami uključeni u ovaj zločin koji se pravda tradicijom. Potresan film.
Dubravka Lakić
objavljeno: 18.03.2011.
