Izvor: Blic, 31.Okt.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Portreti Miće Popovića
Portreti Miće Popovića
Galerija RTS
Više nije pitanje šta je tradicija, a šta novina. Tradicija često postaje novina, a 'novinu' vidimo kao tradiciju. Promene u umetnosti su uvek revolucionarne - govorio je Mića Popović - čak i onda kada jedan stil sledi iz prethodnog. Povratak na portrete Miće Popovića stoga je samo jedan pogled unazad, u vreme koje su oni tada značajno obeležili. Vrednost izložbe koja nas na njih vraća mala je dopuna onoga što >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << inače rade muzeji na retrospektivama. Mala ali nužna da se nečije delo ne zaboravi, jer naša sredina je, inače, sklona kratkom pamćenju.
Portreti koje je Mića Popović slikao sedamdesetih i kasnije značajan su deo njegovog opusa. Iz dva razloga. Najpre, portretom se slikar bavio onda kada mnogi nisu; drugo, njegovi portreti su sasvim u duhu onoga što je slikar inače slikao, a to su prizori naše stvarnosti. Čovek u njoj za Miću je bio ključna figura, o čemu u 'Ishodištu slike_arhiva' na samom kraju piše: 'Ne volim pesimističke zaključke. Oni su najčešće suviše efektni da bi bili realni. Slikar nastavlja da slika i usred haosa. Jedino čega bi on, s vremena na vreme, morao da se seti jeste poreklo njegove pojedinačne umetnosti. Kao što se sve što je iz života ishodilo vraća u život, bez stvarnog preobražaja, tako se, praveći ogroman krug, i slika koja je ishodila iz aktivne predstave u aktivnu predstavu neprekidno vraća.'
Čovek - kroz portrete njegovih savremenika, mada ne samo njih, nego i autoportrete - predmet je slikareve analize: lika kao subjekta u društvu, a ne kao puke figure. Pored portreta Meše Selimovića, Mihaila Đurića, Georgija Ostrogorskog, Đorđa Kadijevića, majke i žene, o tome svedoče i vanredni portreti Danila - Bate Stojkovića, kojih na ovoj izložbi, nažalost, nema!
Obmana
(Miomir Petrović, Staklena prašina, Laguna, 2006)
Ključ za razumevanje ovog romana je u junakovom imenu (Matija Latinović) i zanimanju (arheologiji): on 'kopa po prošlosti' samo da bi (krležijanski) potvrdio svoje pravo na bekstvo (odricanje) od identiteta. Na Rodosu, koji je zbog isprepletanosti (evropskih i azijskih) kultura 'čaroban' (fantazmagoričan), a zbog ruševina simboličan (kao ovaploćena smrtnost pojedinaca i civilizacija), on mora da se suoči sa (nacionalnom) prošlošću (predstavljenom u porodičnoj istoriji monaha Simeona) da bi stekao pravo na sopstvenu (slobodnu) budućnost (sa skladnom Elefterijom); ostrvska žega je metafora traumatičnosti njegovog suočavanja sa samim (kukavičkim) sobom (koji je napustio sve kada je u zemlji počeo rat), a ruže vetrova najavljuju sudbinske promene. Netrpeljiv i asocijalan, Matija, u zavisnosti od njihovog odnosa prema vremenu (večnosti), deli ljude na 'vrste' (turista, arheologa i kaluđera) koje se međusobno ne razumeju; zato mu monah Simeon otkriva (intimne, a zejedničke) tajne na (opštem) jeziku rata i ulice; njegova sestra, Magdalena, je žrtveno jagnje koje prima na sebe sve (srpske) grehe da bi vaskrsao nov, čist čovek, kakav bi i Matija želeo da bude. Kao primeran vaspitanik (našeg) doba ironije, on je, iz straha od veštačke idile (kiča), nesposoban da pojmi prirodno savršenstvo i, pokušavajući da premeri univerzum svojim čulima, priča o spasenju duše, a misli na opstanak i zadovoljenje tela.
Ovaj roman podseća da je književnost, kao oblik izražavanja, postala oružje obmane i anarhičnog poigravanja sa istinom i značenjem; iako su mu na koricama resavske freske, on govori o paklu (ravnodušnosti prema razlici između dobra i zla), a njegovi junaci nisu anđeli, već aveti koje levitiraju bez težine i smisla.
if(!window.goAdverticum)document.write('');if(window.goAdverticum)goAdverticum.addZone(31711);
|
