Izvor: Blic, 07.Apr.2009, 06:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Portret društva
Siniša Ilić, „Posledice", crteži; kustos: Dejan Sretenović; Salon MSU
Izložbu Siniše Ilića „Posledice" u Salonu Muzeja savremene umetnosti čini ciklus od trideset crteža flomasterom na papiru i zidna sliku/friz. Tema je nasilje: ulično, političko, seksualno... Predstavlja nasilnike, žrtve i svedoke u zaustavljenom pokretu/ akciji, na belim površinama. Crteži u nizu deluju kao sekvence nemog filma čija fabula gradi portret društva, preciznije, iznosi na >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << videlo agresivnu komunikaciju, proizašlu iz nemoći da ponudi konstruktivnu komunikaciju. Ovo je suština problema svakog nasilja, pa i izloženog: za govornicom, nad decom, na poslu, huligana i policije, s ponegde kapljicama crvene boje kao krvi, pri čemu su građani puki posmatrači svakodnevice. Ma koliko umetnik umnožava scene nasilja, njegove posledice su mrvice probuđene građanske svesti. Otud i Ilićevi crteži zauzimaju tek mali deo belog „platna" (stola ili zida).
Siniša Ilić (1977) magistrirao je slikarstvo na FLU, osnivač je i član nezavisne platforme i časopisa TkH (Teorija koja hoda), dobitnik je nagrade „Dimitrije Bašičević Mangelos" 2006, izlagao je u Zagrebu, Beču, San Dijegu, Berlinu, Beogradu (četiri puta), Pančevu, Novom Sadu. I ova Ilićeva izložba je nastavak projekta „Pustinja slike", započetog još 2002. sa pozorišnim rediteljem Bojanom Đorđevom. Bele površine su simbolično pustinja u kojoj su mali ljudi/pasivni ili aktivni učesnici nasilja bez ikakvih individualnih crta. Tako nasilje postaje opšte mesto, a ne pojedinačan slučaj. Čak je i upotreba flomastera u toj funkciji jer, iako je očigledno da je Ilić odličan crtač, flomaster smanjuje ekspresivnost poteza i teži praznini koja gledaoca provocira da je sam ispuni smislom i sceni nasilja svesno upiše ime, mesto i vreme. Ilić ne deluje kao dokumentarista ili narator, već kao detektor sveprisutnog, ogoljenog trenda nasilja.
