Izvor: B92, 04.Jun.2008, 13:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Portishead - Third
(Island, 2008)
Prošlo je 14 godina od debi izdanja bristolske trojke "Portishead". Za to vreme, "Dummy" je postao antologijski album, i to ne samo u trip-hop okvirima, osvojio silne nagrade, prodao se u milione primeraka, i po mnogo čemu prerastao svoje tvorce. Pod tim ’prerastao’ mislim na činjenicu da ste pesme sa ovog albuma mogli čuti u svakom drugom butiku diljem Evrope, kao pratnju raznoraznih ljigavih ljubića, u pozadini ’urbanih’ TV emisija >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << ili na početku žurke koja se završava narodnjacima. Toga je svestan i Džef Berou (Geoff Barrow), koji je krajem prošle godine izjavio ’da mu je muka od tretiranja albuma "Dummy" kao ploče za relaksaciju i zvučnu podlogu u supermarketima’. Mislim da je upravo to jedan od razloga zašto je njihov novi album najmračniji do sada, najinventivniji, a može se slobodno reći i najnekomunikativniji. Iskreno sumnjam da će i jedna prodavačica sa umetkom u kosi pustiti "Third" dok čeka mušterije u klimatizovanom butiku šljaštećeg tržnog centra.
Za "Third" se ne može reći da je album čijim autorima je apsolutno svejedno hoće li se on svideti nekom ili ne, ali takođe je jasno da "Portishead" nisu mnogo razmišljali o platinastim ili zlatnim tiražima dok su pisali nove pesme. Očigledan primer je gotovo revolucionarna pesma kada je dosadašnji "Portishead" opus u pitanju – "We Carry On", svojevrstan omaž pesmi "Oscillations", sa prvog albuma grupe "Silver Apples". Kroz repetativni ritam i "moog" klavijature, priključuje se gitara Edrijena Atlija (Adrien Utley) koja podseća na "Sonic Youth" ili rani "Joy Division", unoseći maleni zrak svetlosti u više nego mračnu atmosferu. Nakon "We Carry On", sa pravom se može postaviti pitanje da li u muzičkim prodavnicama albumi ove grupe i dalje treba da dele rafove sa diskovima "Massive Attack" ili "Goldfrapp".
Još jedno nepoštovanje zakona tržišta nalazimo u izboru prvog singla, pesmi "Machine Gun", najagresivnijoj na celom albumu. Ona počinje sirovim ritmom, koji čas podseća na indastrijal zvuk (industrial), čas na "Radiohead", a u jednom momentu i na Trikijev (Tricky) album "Nearly God", da bi se završila sablasnim klavijaturama, koje su teško uporedive sa bilo čime. U "Deep Waters" "Portishead" koketiraju sa folkom, i cela pesma se sastoji samo od glasa Bet Gibons (Beth Gibbons) i ukulelea, dok se "The Rip" iz nežne balade pretvara u kraut rok vožnju. "Silence", "Hunter" i "Plastic" su retke pesme sa ove ploče koje su se mogle naći i na nekom prethodnom "Portishead" albumu, što ih nikako ne čini manje zanimljivim, čak naprotiv – "Silence" sa svojim konkretnim početkom je savršen izbor za A1 (inače, sempl kojim počinje album je preuzet iz izvesnog brazilskog filma iz šezdesetih godina XX veka, a poruka tih uvodnih reči na engleskom bi značila ’Beware of the rule of three’). Prva pesma koju je Džef Berou napisao za "Third" je "Magic Numbers" i u sred nje se čuje neočekivani i gotovo fri džez (free jazz) saksofon, dok nas staromodne klavijature u "Small" vraćaju u prog rok sedamdesetih.
Snimiti ovakav album je hrabar potez, s obzirom na to da njegova hermetičnost može dovesti do osipanja dobrog dela "Portishead" publike (naročito ljubitelja njihovog debi izdanja), a samim tim i do slabe prodaje. No, čini se da Gibonsova i ekipa ne brinu mnogo oko toga, čak Berouvom onom izjavom sa početka teksta, utisak je da oni to svesno rade. Kako god bilo, "Third" je sastavljen od pesama koje se međusobno veoma razlikuju, koje su u najvećem delu odsvirane živim instrumentima, žanrovski prošaran - od trip hopa, preko kraut roka, Morikoneovskih gitara, džeza, pa sve do soula. Ono što ih čini prepoznatiljivim je melanholija prisutna tokom celog albuma, i , naravno, glas Gibonsove, koji zvuči sve bolje sa godinama. Njeni tekstovi i ovog puta više konstatuju turobnu realnost, nego što nude bilo kakva rešenja. Što se ritmova tiče, očigledno je da se između poslednja dva albuma Berou naslušao nemačke elektro scene iz sedamdesetih godina XX veka, koji u njegovoj interpretaciji 2008. godine zvuče više nego savremeno. Kada svemu tome dodate atmosferičnu i neretko optimističnu Atlijevu gitaru, postiže se skoro savršena ravnoteža koja ovaj album čini možda i najboljim u karijeri za "Portishead". Da li sam u pravu, pokazaće vreme.
Ukoliko vam se album nije dopao nema smisla da trosite pare ili vreme za "daunload" na:
Izvođač: Silver Apples
Naziv izdanja: Silver Apples
Izdavačka kuća: Kapp
Godina objavljivanja: 1968.
Izvođač: Tricky
Naziv izdanja: Nearly God
Izadavačka kuća: Island
Godina objavljivanja: 1996
Izvođač: Neu!
Naziv izdanja: Neu!
Izdavačka kuća: Astralwerks
Godina objavljivanja: 1972
Izvođač: Radiohead
Naziv izdanja: In Rainbows
Radiohead
Godina objavljivanja: 2007
