Izvor: Politika, 12.Apr.2012, 23:16   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Pornografija sa pokrićem

Film: „Klip”, režija: Maja Miloš, uloge: Isidora Simijonović, Vukašin Jasnić, Sanja Mikitišin, Jovo Maksić, Monja Savić, Katarina Pešić..., trajanje: 100 minuta, proizvodnja: Srbija, 2012.

Za razliku od samozadivljujućeg i samozadovoljavajućeg „Srpskog filma”, sveprisutna pornografija i to ona – maloletnička, u debitantskom filmu „Klip” Maje Miloš, ima pokriće.

Znam da će vam ovo zazvučati kao alarm, ali je tako. Pornografija u Majinom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << „Klipu” je u funkciji celokupne postavke filma i u funkciji višeznačnog krika – „Zapazite me! Prihvatite me! Volite me! Dajte mi budućnost!” – što se razdire iz grla savremene generacije srpskih tinejdžera kojima u osnovi i jeste posvećena ova šokantna, provokativna, beskompromisna i, slobodno mogu reći, kontroverzna tinejdžerska drama (jer će glasove i za i protiv sigurno izazvati).

Ukoliko ste besprekorni moralni čistunac, „Klip” (snimak) će vas sigurno uznemiriti. Sve u filmu Maje Miloš je na izvol’te. I hiperrealističko-eksplicitne scene seksa klinaca od 15-16 godina, kao preslikane iz onih popularnih „filmova za odrasle”. I hiperseksualni nihilizam naše maloletničke „fejsbuk-internet-mobilne” populacije, što međusobno komunicira jedino jednosložnim SMS jezikom i „kopipejstuje” izgled i muzički ukus „kontroverznih” pevaljki i pevača, svojih (nametnutih) uzora. I hiperrealistička slika naših poluraspadnutih gradskih predgrađa u kojima nezaposleni, oboleli i u svoje jade zagledani, roditelji tinejdžera više živuju nego žive. I šamar u obraz odraslih, privredno-političke-intelektualne-vip elite Srbije, ogrezle u hipokriziji i samozagledane u sopstvene i kumovske pozicije i džep...

Eto, tako se otprilike može „pročitati” sadržaj filma „Klip”, koji je scenaristkinja i rediteljka Maja Miloš koncipirala, postavila i realizovala stilski i grafički dosledno bez greške, beskompromisno do daske i prilično hrabro.

U želji da se bude hrabar, originalan i nov, naravno da ima i preterivanja, zanemarivanja osećaja za meru i ponavljanja koja nisu u funkciji progresije dramske radnje ili dosezanja poente, što je i inače česta mana debitanata koji bi odmah i u jednom dahu da kažu baš sve. Takve su mane postojale čak i kod Alena Klarka („Bully”), Harmoni Korina („Kids”) i Pola Tomasa Andersona („Noći bugija”), na čije me filmove „Klip” neodoljivo podseća.

Ono što je, međutim, nesporno u slučaju Maje Miloš jeste njen talenat i filmsko znanje koje nam ovim filmom jasno i glasno pokazuje. Zatim, i zadivljujući rad sa veoma mladim neprofesionalnim glumcima „izvučenim” iz školskih klupa, koji besprekorno funkcionišu u ,naoko, svedenoj i jednostavnoj priči o odrastanju u srpskom tranzicionom društvu, kao i sjajna procena s kakvom se grafičkom prirodom može plasirati provokativni i povremeno zapanjujući sadržaj filma.

Već uvodna sekvenca određuje i ton i vizuelnu grafiku filma. Devojčica Jasna (neverovatna i vanserijska Isidora Simijonović), pred kamerom mobilnog telefona svog dečka Đoleta (takođe izvanredan Vukašin Jasnić) izvodi eksplicitne seksualne igre, što se većim delom vidi upravo sa snimka te kamere, pa je samim tim i intenzivnije. Već od tog trenutka, Miloševa nagoveštava tezu da je za ovu generaciju tinejdžera, snimanje mobilnim u svakojakim pozama i u svakojakim situacijama, prirodno i normalno kao dobar dan, baš kao što je prirodno i normalno da sve to postave i na svoje fejsbuk-profile, bez ikakve zadrške ili kontrole ili razmišljanja o posledicama.

Jačajući ovu ideju, Miloševa sve češće koristi upravo scene snimljene mobilnim telefonom (direktor fotografije Vladimir Simić), što njenom „Klipu” daje neophodnu vizuelnu snagu i argumente za eksplicitno dočaravanje neophodne atmosfere filma. Filma, u kojem deca podivljalih hormona, nesigurna, sa teškoćama u komunikaciji i nesposobna za pokazivanje emocija, žrtve otuđenja, ne mogu da se oslone ni na jednog od povremeno prisutnih likova odraslih, jer su poput duhova koji se pojave i nestanu, jer su na marginama na koje ih je tranziciono društvo i smestilo. Filma, u kojem autorka, što je uvek najlakše, postavlja pitanja a ne daje odgovore, niti dovoljno snažno osuđuje problematičnu društvenu pojavu.

I mada se „Klip” može nazvati i buntovničkim filmom, on svakako već na najavnoj špici treba da nosi oznaku „Zabranjeno za mlađe od 18 godina”. Takvo upozorenje je zaista neophodno.

Dubravka Lakić

objavljeno: 13.04.2012.

Nastavak na Politika...