Izvor: Blic, 03.Dec.2009, 06:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Porezi guše tržište umetnosti
Kako da naši ambijenti budu manje bezlični? Kakve su šanse da više od 5.000 naših umetnika, članova ULUS-a, ULUPUDS-a i SULUJ-a redovno pokazuju šta stvaraju ili, još zagonetnije, za koga rade to što rade. Jer, umetnosti nema bez publike, a znamo da umetnici na raspolaganju imaju mali broj izlagačkih prostora, zbog čega na red za samostalno ili kolektivno predstavljanje dolaze eventualno svake prestupne godine, osim ako nisu srećne ruke i prolaze na konkursima i u selekcijama po mnogima >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << „zatvorenog" tipa.
Da li je baš sada pravi trenutak da Beograd, poput Firence, Beča, Bazela, Kelna, Pariza, Moskve", dobije svoj sajam umetnosti? Pogotovo što na pomenutim stranim sajmovima umetnosti naši mladi slikari, vajari i grafičari poslednjih godina manje-više redovno učestvuju posredstvom beogradske galerije „Zvono".
Galerija „Zvono" je 2005. predstavila „svoje" autore na sajmu umetnosti „Viennafair" u Beču i tako zvanično postala prva privatna galerija iz Srbije koja je izašla na evropsko tržište. Činjenica da su ovaj nastup zvanično podržale domaće institucije kulture i „Erste banka" iz Beča govori o prepoznatoj važnosti galerije za mladu umetnost kod nas. Kontinuirano prisustvo na sajmovima savremene umetnosti u Evropi stavlja je na mesto broj jedan u Srbiji. (Piše na sajtu galerije na kome se mogu videti i dela umetnika s kojima sarađuje.)
- Iz ULUS-a, to jest iz Umetničkog paviljona „Cvijeta Zuzorić", morala bi da krene inicijativa za pokretanje sajma umetnosti. Zahvaljujući njemu, ULUS bi konačno počeo da zarađuje i sam finansira programe, a umetnici bi imali priliku da pokažu šta rade bez žiriranja - smatra Ljubica Radović, jedna od retkih slikarki koja u Beogradu izlaže jednom godišnje, a u Nemačkoj dovoljno često da može da živi od svoga rada, uz svoje ovdašnje kupce čiji udeo za njen opstanak kao slobodnog umetnika takođe nije zanemarljiv.
Vajar Rajko Popivoda, svojevremeno generalni sekretar ULUS-a, skreće pažnju na još jedan bitan momenat, ali se tiče poreske politike.
- Ova država je nedopustivo restriktivna i veoma rigidna u pogledu poreske politike koju vodi u oblastima oslobađanja ili smanjenja poreza kad je upitanju ulaganje u umetničke projekte. Bez ozbiljnog preispitivanja ovako loše poreske prakse za koju sam siguran da ne postoji nigde u okruženju i usvajanja niza zakona koji će stimulisati praksu donatorstva, sponzorstva... kako umetničkih manifestacija tako i konkretnih projekata pojedinaca i institucija, bez promene paradigme da je država jedini validni finansijer u kulturi, ne mogu se očekivati ozbiljnije promene. Tek tada možemo da počnemo da govorimo o tržištu, a onda možda i o sajmu umetnosti.
Činjenica je da po umetničkim kapacitetima Beograd zaslužuje ne samo Art Fair, već i jedno kvalitetno bijenale, ali smo svedoci da se organizatori muče i sa postojećim salonima i izložbama.
- Ne rade ključni muzeji i da ne nabrajam... Što se tiče finansiranja likovne umetnosti, za mene je važnije pitanje kako se dele sredstva nego kolika su. Lično mi je žao da se bilo kome uzme i 0,01 posto, što je jedan od predloga da scena oživi i ambijenti oplemene, a da se te pare ne iskoriste domaćinski. Svakako je malo novca u umetnosti i kulturi pa bi moj predlog bio da sve one koji imaju i žele da ulože svoja sredstva u umetnost i kulturu država oslobodi od poreza.
O tome da li je pogođen trenutak za razmišljanje o sajmu umetnosti bez obzira na nedostatak podzakonske regulative, zanimljivo zapažanje iznosi galerista iz tzv. provincije - Kragujevca. Takozvane, jer nekoliko punktova u ovom gradu, kao što su galerija „Rima" ili klub „Vidosav" (koji je otvorio naš ugledni književnik Vidosav Stevanović), daleko su od margine.
- Pravi je trenutak za organizovanje sajma umetnosti, da se naša umetnost donekle približi publici, domaćoj i stranoj. To je pravi put za predstavljanje mladih umetnika, kolekcionara, privatnih zbirki, za edukovanje ljubitelja umetnosti. Da učestvuju u projektu sajma umetnosti treba pozvati ugledne privatne, ali i društvene galerije, sa jedne strane, a sa druge istoričare i teoretičare umetnosti i vrsne kolekcionare koji bi postavili kriterijume. Sajam umetnosti ne sme biti vašar, već način da se scena podigne na viši nivo, da se formira tržište i za mlade! Ukratko, da se svima u vremenu poljuljanih vrednosti pokaže pravi put za formiranje tržišta umetnosti. Kvalitet postoji, samo ga treba plasirati.
Najzad o svetskom iskustvu čujmo iz prve ruke.
- U Parizu postoji čuveni FIAC (Internacionalni sajam savremene umetnosti), na kome izlažu čuveni galeristi i na kome se sagledavaju aktuelna dešavanja. Uostalom, svi pariski saloni su nalik sajmovima. Organizuju se u ogromnim halama predgrađenim panoima, sa bezbroj dela i cenovnikom. Lepo bi bilo da i Beograd ima bar jedan takav, ali bojim se da mi sad već tradicionalno kaskamo za vremenom. Već prvog dana na FIAC-u se mogu zapaziti crvene tufne kraj dela. One su znak da su već kupljena ili rezervisana. Po njima se vidi koji umetnici imaju prođu, koje se cene i koliko vrednuju. Skeptična sam prema „crvenim tačkama" kod nas. Zato što smo predugo na crnoj tački. Ne čuvamo ni ono što smo nasledili, ne umemo da ulažemo u budućnost. Gde je nestalo Bijenale grafike, Trijenale likovne umetnosti? Dokle će da budu zatvorena dva naša ključna muzeja, Narodni i Savremeni? - pita se Vesna Milunović, koja živi na relaciji Pariz-Beograd i izlaže na pariskim salonima...
