Izvor: Blic, 31.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ponovo pronađeno vreme
Ponovo pronađeno vreme
Kada se u jednoj kulturi, u dvanaest meseci, dogode jedan ili dva lepa filma, tri ili četiri dobre predstave, pokoja značajna knjiga, performans, koncert, izložba ili festival – to bi se, onda, moglo nazvati normalnom godinom. Remek-dela, uostalom, nastaju tek ponekad. (Pitanje je, međutim, jesmo li mi u stanju prepoznati remek-dela odmah po njihovom nastanku, osobito umemo li to unutar stega male, palanačke kulture, teško sposobne da 'sagleda samu >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << sebe u širem kontekstu'(Kundera), zadovoljne ukoliko ima jedna neupitna vrednost u svakoj oblasti, nespremne da otvorenih čula dočekuje nove autorske pojave.)
Dve hiljade šesta godina bila je, čini mi se, takva, normalna. Na određeni način, a posle dugo vremena, kultura je stajala bolje nego društvo u celini. Tamo gde se politika - dakle, upražnjavanje gole moći - nije petljala, zbivale su se dovoljno zanimljive, ponekad izuzetne stvari.
Recimo, mnogo se i dobro sviralo. Lično, a drugačije ne bih umeo, dva su me muzička doživljaja učinila posebno srećnim. Jedno je bio koncert Branke Parlić u novosadskom Studiju M, na kome je, po prvi put kod nas, izvedena i poslednja Satijeva kompozicija iz ciklusa Gnossienne. Drugo je nastup Jona Hassella na 'Kolarcu'. Pored svih ostalih velikih ili manje velikih nastupa, ove dve večeri imale su, za mene, višestruki značaj: na jednoj strani, popunjene su neke praznine, na drugoj - radovao sam se publici koja ima stroge kriterijume. I slušao sam, uživo, svoje omiljene izvođače, a to je, još uvek, nezamenjiv doživljaj, s onu stranu svake tehnološke mogućnosti.
Onda je došla retrospektivna izložba Bore Iljovskog u Muzeju savremene umetnosti. Videti na jednom mestu toliku autentičnost i neponovljivu snagu izraza, kontinuitet, postojanost i suptilnost, pa još na, u ovom delu sveta, uvek nepopularnoj nefigurativnoj i nenarativnoj likovnoj izvedbi, za mene je značilo prvorazredan doživljaj, ne samo čulno-estetski, nego i civilizacijski: ovde su nastajali, i još uvek nastaju, veliki i značajni opusi, uprkos svemu.
Slično sam se osećao i gledajući film 'Sedam i po', Miće Momčilovića. U propaloj, sasvim poraženoj kinematografiji, u esetetskom i produkcijskom smislu, ipak može nastati suvislo autorsko delo, čisto u namerama, precizno u mišljenju, dobro u egzekuciji.
Konačno je objavljen i Živojinovićev kapitalni prevod Muzilovog 'Čoveka bez svojstava' ('Čoveka bez osobina', kako glasi naš prevod, i ta promena možda je jedina zamerka ovom briljantnom pothvatu). To znači da je jedan stub moderne književnosti konačno postao vidljiv i u srpskoj kulturi. Znači i to da Gorjanov prevod s kraja šezdesetih neće više biti jedna od onih nekoliko knjiga koje se nikad ne posuđuju.
U prevodu Milene Marjanović objavljeno je, i opet kapitalno, troknjižje Đulio Karlo Argana i Akile Bonito Olive 'Moderna umetnost 1770-1970-2000', takođe stub moderne - ovaj put - umetnosti. U ultimativno nemodernom društvu u kakvom živimo, oba izdanja predstavljaju, u isti mah, i izgubljene beočuge jednog kulturno-civilizacijskog niza i konačno etabliranje modernosti u osvedočeno patrijarhalnu visoku kulturu.
Izvesni su standardi postavljeni. Budu li iznova dostignuti sledećih godina, imaćemo prava na istinsko zadovoljstvo.
Paralelna stvarnost
Srpska rokenrol scena, u stvari, nikada nije neobičnije izgledala. Sve, ili gotovo sve, odvija se u polutami, nikad dalje od medija i pažnje široke publike, ali nesmanjenom žestinom i kreativnošću koja daleko nadilazi potpuno bezvrednu, tromu i oportunističku glavnu struju. Drugim rečima, u Srbiji deluje mnoštvo žanrovski potpuno različito orijentisanih pojedinaca i bendova, zahvaljujući kojima je formirana neka vrsta parelelne realnosti. U toj realnosti postoje i deluju ljudi o kojima je reč u ovom godišnjem pregledu.
1. Đorđe Miljenović: 'Zagađenje u Japanu' ('Multimedia')
Ništa na debi albumu Đorđa Miljenovića ('Wikluh Sky' je imao i drugih izdanja) 'Zagađenje u Japanu' nije saobrazno savremenoj srpskoj kulturnoj sceni. Reč je o iznenađujuće kompleksnom i duhovitom, ali ne i samodopadnom materijalu koji, po liniji progresivnog ekscesa, prevazilazi gotovo sve što je u poslednje vreme ovde objavljeno. To je konceptualni album koji bez upozorenja, odvažno, drsko, dosledno i bez milosti pogađa u zapenjene, usled hroničnog pada donje vilice uvek otvorene, čeljusti političko-zemljačko-rođačko-zavičajno-globalističko-patriotsko-idiotskog-i-na-sve-to-neizmerno-ponosnog establišmenta. Takvo opredmećenje nemogućeg zaslužuje bezrezervno poštovanje i podršku.
2. 'Supernaut': 'Eli' ('Automatik')
Iako dolazi iz samog srca andergraunda, 'Supernaut' je na novom albumu 'Eli', ponudio više potencijalnih hitova nego što se može čuti u kompletnoj domaćoj pop produkciji. Ovaj duet koji, prirodno prkoseći svim obrascima postojanja i umetničkog delovanja u Srbiji i sličnim zemljama (ako ih ima), čine Saša Radić i Srđan - Đile Marković, poznat i podjednako beskompromisan i kao slikar - nijednu ploču ne objavljuje hodajući u mestu, ali 'Eli', čak i tako kontinuirano čistom konceptu koji po cenu fizičkog opstanka ne dozvoljava banalizaciju talenta - predstavlja posebno vrednu pojavu.
3. 'Jarboli': 'Buđanje proleća' ('Odličan hrčak')
Albumom 'Buđanje proleća', 'Jarboli' su ponovo izvršili spontani (a možda i planirani) simultani desant na glavna uporišta establišmenta kojem, u prvoj reči naziva albuma, zaista više odgovara slovo a nego e. Od prve do poslednje pesme, 'Jarboli' demonstriraju ne samo nesvakidašnju sposobnost kreiranja i adekvatnog izvođenja neuobičajenih, a ipak izuzetno prijemčivih melodija (o tekstovima da i ne govorimo), nego i plodnu beskompromisnost čiji cilj nije inat i, posledično, neuspeh, nego ono što je svako od nas u stanju da prepozna, prihvati i podrži.
Podvig Klinta Istvuda
Kako se godina primicala kraju, u krugovima ozbiljnih američkih analitičara i filmskih kritičara sve je bila primetnija nervoza zbog posne i osrednje filmske žetve. I potom, veliko iznenađenje. Klint Istvud, američka ikona koja je već ušla u 77. godinu, pojavio se kao autor čak dva filmska eposa koji obrađuju istu bolnu temu - najstrašniju bitku Drugog svetskog rata na japanskom ostrvu Ivo Džima. Najpre se pojavio film 'Zastave naših otaca', a pred sam kraj godine i 'Pisma sa Ivo Džime': prvi iz ugla američkih boraca, a drugi iz ugla japanskih. I desilo se nešto što se nikada nije dogodilo u istoriji filma: ovaj dvostruki pogodak i najstroži američki kritičari ocenili su oznakom remek-delo, dok je drugi, iz japanske vizure, prikazan na Festivalu u Tokiju, izmamio suze i priznanja japanskih kritičara. Istvud, koji je već nazvan Džonom Fordom novog doba, prethodno je dobio dva dvostruka 'Oskara' za 'Neoprostivo' i 'Devojku od milion dolara', a za režiju ovih filmova već je dobio nagradu Gilde američkih reditelja.
U našem filmu nije bilo ni malih čuda. Bila je to potpuno osrednja godina, sa tek dva-tri dela koja se izdižu iznad osrednjosti. Tako traje već poduže. Uprkos rafalima priznanja sa manjih i nevažnih festivala, godinama nas nema na festivalima u Kanu, Veneciji i Berlinu. Godina će ipak biti zapamćena po potpunom slomu bioskopske mreže: štrajk 'Beograd filma' (14 dvorana) traje već dva meseca, niko se nije obratio gestom moralne podrške ili zabrinutosti. Van prestonice, u većim gradovima nema bioskopa, osim ponekog armijskog doma kulture.
Bez bioskopske mreže, bez filmskih studija i laboratorija (punimo kase studijima u Sofiji, Budimpešti, uskoro i u Tirani), naš film opstaje kao pustinjska životinja koju na infuziji podržavaju Gradska skupština i republičko Ministarstvo kulture. U tehničkom smislu deluje sirotinjski, dok su drugi (Bugari, Rumuni, Hrvati, Slovenci, Bosanci) i na produkcijskom nivou isprednjačili. Da li ćemo uskoro živeti samo od nostalgije?
Inostrani filmovi
l. 'Planina Broukbek' kineskog reditelja Anga Lija
2. 'Potomci' španskog reditelja Alfonsa Kuarona
3. 'Tri sahrane Melkijadesa Estrade' Tomija Li Džonsa
Domaći filmovi
1. 'Sedam i po' Miroslava Momčilovića
2. 'Sutra ujutru' Olega Novkovića
3. 'Šejtanov ratnik' Stevana Filipovića
Nigde čoveka
Literarne tokove ne održavaju ni veliki stvaraoci ni nezaboravna dela, već spisateljska 'srednja klasa' koja oponaša reklamama ili nagradama 'osvedočene' vrednosti; književnost bez nje ne bi ni mogla da postoji. Kod nas se desilo da je, nakon postmodernističkog 'konstruktivizma', tu 'većinu' zavela društvenopolitička tematika do te mere da je, i pored prave epidemije pripovedanja u prvom licu, čovek prosto izbačen iz književnosti; junak romana više nije vrednost koju treba negovati, već šablon (usamljeni očajnik, sa krizom identiteta, okružen šljamom) koji se, bez razmišljanja, samo kopira. Zato se kod nas romani lako i brzo pišu, gotovo štancuju i zbog toga ih je malo kvalitetnih.
Svetislav Basara ('Uspon i pad Parkinsonove bolesti') i Radovan Beli Marković ('Kavaleri starog premera') su ove godine ponovo na svojim umetničkim vrhuncima, ali aktuelnom književnom trenutku više doprinose knjige priča Gorana Petrovića ('Razlike') i Igora Marojevića ('Mediterani') jer traže i nude rešenje problema: povratak pripovedanju kao plemenitoj veštini, a ne samo kao (rutinskoj) tehnici. Tri 'drugačija' romana su:
1. Srđan Valjarević, 'Komo', 'Samizdat B92';
2. Vida Ognjenović, 'Prijatelji', 'Stubovi kulture';
3. Zvonko Karanović, 'Četiri zida i grad', 'Laguna'.
Tri prodora
Godina 2006. nije donela na planu pozorišta neki veliki događaj koji bi se svima nametao svojim nesumnjivim kvalitetom, kao što su, na primer, bile predstave 'Ko to tamo peva' u Narodnom pozorištu ili 'Skakavci' u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.
Kad razmišljam o 2006. godini, setio sam se, pre svega, tri prodora, veoma različita i vanserijska, bar u nekom svom elementu. To su gostovanje u 'Ateljeu 212' predstave 'Tesla, eksperiment' Tomaža Pandura, 'Bluz za Mesiju' na tekst Artura Milera u režiji Jagoša Markovića u BDP i 'Sam kraj sveta' po Žan-Liku Lagarsu u režiji Vlatka Ilića u Malom pozorištu 'Dušan Radović'.
Šta smo vanserijsko videli u ovim predstavama? 'Tesla' je sav od novoga tretmana biografske drame, koja je tim tretmanom srećno prestala da bude čista biografija; 'Bluz za Mesiju' je šamar društvenom ukusu ili kako to Francuzi zovu 'scandal de prestige', a 'Sam kraj sveta' je otkriće kako na nov način tretirati pojavnost porodične drame u XXI veku.
Tomaž Pandur je, sa piscem teksta Darkom Lukićem, pokazao kako koristiti biografsku građu u teatru. On se odrekao svake težnje da obuhvati celokupnu životnu građu i odvažio na najteži put - da u pozorištu, koje je sve od prizora za gledanje, prikaže unutrašnji Teslin svet. I baš je na tom teškom putu uspeo.
Jagoš Marković je od latinoameričke napravio južnoslovensku tranzicionu priču, bez brige za faktografske detalje šta će kog trenutka na šta ličiti. A žestoka celina je do bola ličila na mnogo štošta što se dešavalo i dešava, kako se to kaže, 'na našim prostorima'. On je 'kičem' (pod navodnicima) nagrnuo na kič (bez navodnika) svih naših banalnosti u sferi politike, morala i dnevnog života.
Mladi Vlatko Ilić je pokazao da se i najintimnija građanska drama može prikazati predstavom koje neće ostati građanski teatar, već teatar novog senzibiliteta. Predivno je kako su svi glumci sledili njegov zahtev da ekstremno, a ubedljivo stilizuju nešto što je, ipak, iako u stihovima, realna priča. To je važno jer nas sa naših scena svaki čas zapljusne neka drama iz sveta svojom građanskom tematikom i još tretiranom na bulevarski način. A mi imamo većih i dramatičnijih briga.
|
