Izvor: Blic, 14.Feb.2004, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ponos i poniženje
Ponos i poniženje
Pre dve stotine godine započelo je oslobođenje Srbije i obnova njene državnosti. Takvi okrugli jubileji nisu samo prilika za svečane govore, nadvikivanja recitatora sa simfonijskim orkestrom i horom, otkrivanje spomenika i bankete - već i poziv da se učini napor da se ozbiljno sagledaju dometi i rezultati događaja koji se komemoriše.
Verujem da veliki broj građana ove zemlje ima pomešana osećanja. Na jednoj strani je ponos što smo, makar >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << posredno, baštinici velike tradicije i vremena koje sa ove vremenske distance izgleda titanski, na drugoj strani je osećanje osramoćenosti zbog neprekinutog niza poniženja u kojima nam protiče život, poniženja za koje je teško reći da li su teža kada dolaze spolja ili kada su im izvori i povodi domaći.
Jedno od takvih poniženja je permanentno snižavanje ugleda države. To nije prazna fraza niti pitanje koje zanima samo politikologe i političke komentatore. To je suštinski važno pitanje, i oni koji tu važnost ne poimaju teško da imaju zašto da proslavljaju dvestotu godišnjicu oslobađanja Srbije. Sa iskustvom više od pola veka duge eksperimentalne frenezije, u kojoj je primenjen svaki uzlet kreativne mašte, a izbegnut svaki upit o svrsi i ceni eksperimenta, danas smo u situaciji da proslavljajući dva veka novije srpske državnosti imamo problem da definišemo od čega se ta državnost sastoji. Veoma često se čuje misao da nam treba rešenje koje je moderno, da smo potrebiti za modernim strankama, da za savremeni svet valja imati savremena rešenja. To je samo uslovno tačno, jer nijedno rešenje nije dobro samo zato što je savremeno ili moderno, šta god da se pod tim podrazumeva, već je dobro zato što predstavlja uspešan i ekonomičan odgovor na konkretan problem. Da i ne govorimo da nijedan problem sa kojim se Srbija kao država suočava nije ni moderan ni savremen. To su problemi koje istorija poznaje, a moderan odgovor je svaki koji taj problem uspešno rešava, bez obzira na to da li ga je neko već isprobao sa uspehom pre dva milenijuma ili ne. Da je to tako, smatram da je suvišno dokazivati. To, naime, spada u aksiome!
Dvestotu godišnjicu početka borbi za oslobađanje Srbije, Srbija dočekuje bez šefa države, bez vlade, bez osnovnih znamenja, ali zato sa neizmernom količinom otvorenih pitanja na koja se odgovori izbegavaju ili, jednostavno, ne daju. Jedno od takvih pitanja je neobična i neobjašnjiva upornost u retrogradnom nastojanju da se pronađu nova opravdanja da se jedan sistem, uveden nasiljem i ideološkom arbitrarnošću, naknadno opravda i iz domena retrospektive prevede u domen perspektive. Tu pre svega mislim na instituciju republike. Od 1945. godine naovamo prisustvujemo mazohističkim nastojanjima da se nešto što je zamišljeno i krojeno da odgovara potrebama jednog korisnika transformiše u instituciju od opšteg interesa. To nije nemoguće, samo treba imati dovoljno izdržljivosti i sredstava. Mi, međutim, nemamo ni jednog ni drugog u izobilju, ako ga uopšte imamo. Sukcesija tragičnih, irelevantnih, pa i apsurdnih tipova koji su se u raznim periodima i pod raznim izgovorima obreli na čelu ove države, upadljiv manjak ljudi od karaktera i profila među njima, i nevolje tih malobrojnih da se na tom položaju održe uz meru dostojanstva i ljudskog integriteta pokazuje da je partijska okupacija svih nivoa javnog života i funkcionisanja države, i posledična opšta konfrontacija, tako snažna i neodoljiva, da odgovor na to svakako ne može biti pitanje cenzusa na predsedničkim izborima, već svrsishodnost čitavog poduhvata. Nije, pritom, uopšte sporna republika kao takva, već ultimativni stav da je sve što nije republika pogrešno, nazadno, nemoderno itd, pa sledstveno i nemoguće. Pritom se vešto izbegava pominjanje da veliki broj članica Evropske zajednice ima monarhističko uređenje i da su u domenu demokratije, ljudskih i građanskih prava, ekonomskog boniteta i opšteg prosperiteta deprimirajuće ispred nas. Dakle, u pitanju nije kvalitet po sebi, već činjenica da republika kod nas ima svoje vlasnike, i da njeni vlasnici nisu narod u celini, već jedna kategorija političke elite opsednuta ambicijama za zaštitu osvojenih položaja i promociju novih šansi po sebe, na opštu štetu i nevolju. Otuda i najčešća primedba da kralj nije smenjiv. Kao da je Josip Broz bio, i kao da nije bila potrebna pobuna da bi se jedan od njegovih naslednika obavestio da on nije Josip Broz. Činjenica da je ipak morao da napusti vlast ne govori pozitivno o ustanovi republike kod nas, jer revolucije nisu stvar sistema, već njegovog poraza.
U tom svetlu postavlja se pitanje da li je ekonomično i opravdano insistirati na održavanju nečega što služi samo za to da bi nam bilo isto ili gore. Da li je trošak angažovanja četvrt miliona ljudi da administriraju i kontrolišu izbore za predsednika republike dovoljna cena da bi se na čelu države našao neko ko će biti, ako je savestan i uspešan, izvor političkih tenzija, a dok će ako je nesavestan i neuspešan ovu funkciju moći da upiše samo u lične dobitke, dok će beskrajnoj listi javnih nevolja dopisati novu poziciju.
Kao građanin ja nisam za to.
Autor je član krunskog veća novi 'Memoari Prote Mateje Nenadovića'
