Izvor: Politika, 06.Avg.2011, 23:31 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Politika i umetnost u Srbiji
Kad smo mi imali takvog ministra kulture koji bi, poput Malroa, istinski brinuo o kulturi države i naroda, pitajući se „Zašto Kami ćuti” – rekli su pored ostalog učesnici našeg dijaloga
Studiozno delo profesora estetike na Fakultetu muzičke umetnosti Miška Šuvakovića „Istorija umetnosti 20. veka” (Orion art, Beograd, 2011), čiji je prvi tom posvećen radikalnim umetničkim praksama u Srbiji, u periodu od 1913. do 2008. godine, inspirisalo je razgovor na temu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << o tradiciji radikalne umetničke prakse u Srbiji. O statusu umetnosti i umetnika, političkoj volji za umetnost... U razgovoru koji prenosimo učestvovali su likovni kritičar Đorđe Kadijević, istoričar umetnosti Slavko Timotijević, umetnik Uroš Đurić, teoretičari umetnosti Miško Šuvaković i Stevan Vuković, Marija Đorđević, urednica Kulturne rubrike „Politike”, i Gordana Popović, novinarka „Politike”.
Među mlađim umetnicima unapred smatra propalim svako ko ne ode iz zemlje u tom roku od dve-tri godine nakon diplomiranja: učesnici okruglog stola u „Politici”
Politika: Da li danas možemo da kažemo da je u Srbiji radikalna umetnička praksa etablirana?
Miško Šuvaković: Ukoliko govorimo u načelu, ono što bi se moglo nazvati radikalnom umetničkom praksom, novom umetničkom praksom, praksom novih medija, performativne umetnosti i tako dalje, danas je utvrđeno na globalnom planu kao dominantna umetnička praksa. To potvrđuju događanja poput izložbe „Dokumenta“, Venecijansko bijenale... Takođe, na većini glavnih umetničkih škola odigrava se preobrat, koji zapravo napušta tradicionalni pojam likovnosti, i prelazi u područja onoga što se naziva vizuelnim umetnostima.
Kad se govori o Srbiji, stvar je mnogo kompleksnija, i na neki način nove umetničke prakse ili radikalne umetničke prakse jesu dominantne, kroz izložbe koje se odigravaju – od Oktobarskog salona pa do brojnih autorskih izložbi. S druge strane, u javnom mnjenju, koje se kreće od publike do umetničkih škola, dominira žal, težnja da se sačuva ono što se nazivalo tradicijom slikarstva, skulpture, grafike. Dramatično je to što je broj studenata skulpture danas opao ispod granice očekivanja, neke discipline su potpuno promenile svoj status, kao što je grafika. U tom smislu, na ovoj sceni je reč o ambivalentnosti duha vremena u najneodređenijem smislu i, s druge strane, o žudnji ove sredine za tradicionalnim vrednostima.
Nije reč o modernističkoj ideji o smrti slikarstva, već o promeni statusa i rasporeda moći, ili uticaja koji je pripao ovim novim medijima koji su danas dominantno u igri.
Politika: Kako je došlo do te preraspodele moći?
Đorđe Kadijević: Izvesno je da je gospodin Šuvaković u pravu u pogledu jedne kulturološke pozicije, koju danas u svetu, pa i kod nas, ima ono što se uobičajeno naziva novom umetničkom praksom ili radikalnom umetničkom praksom. Međutim, pomalo je nesmotreno govoriti o etabliranju nove umetničke prakse. Ta praksa je nastala upravo iz jednog pokreta radikalne kritike, iz pozicije koja je bila sve sem u svojoj tenziji željna etabliranja. Naprotiv, ona je ustala protiv etablirane vrste kulture i posebno određenih modaliteta umetničkih izražavanja. Ako je sada ta praksa izgubila svoje izvorno, kritičko, transgresivno određenje, i ako je doživela da postane etablirana, to bi u izvesnom smislu značilo da je negirala samu sebe. Ona se, izgleda, nije ni borila ni za šta drugo nego da se etablira i da postane dominantna. I da, ako već ne može da ukine, onda bar potisne na marginu ono što je nju držalo na margini toliko dugo pre nego što se dokopala pozicije koju sada ima.
Slavko Timotijević: Pojam etabliranosti podrazumeva određeni proces i pravila u tom procesu, a mi često nemamo ni elementarne mehanizme kako da tretiramo pojave na našoj umetničkoj sceni. Ta ambivalentnost o kojoj je govorio Šuvaković ovde ide od potpune nule do potpune beskonačnosti, jer se efekti određenih kvaliteta nikad ne pojavljuju u javnosti na onaj način na koji bi trebalo da se pojave. U realnom sistemu umetnosti, kvalitetne, snažne pojave kao što je Nova umetnička praksa generišu kvalitetnu scenu, dobre galeriste, ili dobre muzeje i to je ono što određuje njen nivo etabliranosti. Ovde vi možete da posle izuzetnog „uspeha“ ne dobijete ništa. Naša trenutno najuspešnija umetnica, Marina Abramović je bukvalno oterana iz Beograda, pre svega zbog nedostatka političke volje, a takođe i nedostatka dovoljno kvalitetne volje i od strane nas kritičara, galerista i muzealaca... Njoj nikako da se napravi retrospektiva u Beogradu zbog čega je i uzela crnogorsko državljanstvo. Mi nismo napravili adekvatan ambijent da bismo bili sposobni da tako velike umetnike uspešno servisiramo jer ne postoji politička volja koja bi bila elementarno dobronamerna prema likovnim umetnostima. Možemo sada da razgovaramo i 10 sati bez ikakvog zaključka zato što još uvek nisu uspostavljeni adekvatni kriterijumi i standardi sa kojih bi mi mogli da gradimo nove standarde. Mi uvek i iznova počinjemo ispočetka. Ovaj razgovor o etabliranosti vođen je milion puta i u SKC-u, i na drugim tribinama, i nikada nije donet neki zaključak gde bismo rekli: „Evo, sada smo zauvek preskočili tu stepenicu i idemo dalje“.
Politika: Šta se u stvari podrazumeva pod pojmom nova umetnička praksa?
Stevan Vuković: Nisam baš siguran da pojmovi radikalne i nove umetničke prakse mogu sinonimno da se koriste. „Nove umetničke prakse” je tehnički termin istorije umetnosti, uveden u drugoj polovini sedamdesetih da bi se tačno specifikovali određeni pojedinci, grupe i tipovi rada umetnosti, za koje možemo da kažemo da su se u nekoj meri podudarali sa radikalnim, ali zasigurno nisu iscrpljivali pojam radikalnog. Osim toga, „nove umetničke prakse“ su, od samog trenutka kada su imenovane, promovisane ne kao neki izdvojeni radikalni segment, već centralni tok, pa čak i celina toga što je u umetnosti te decenije imalo istorijski značaj. Izložbeni programi muzeja savremene umetnosti u Zagrebu i Beogradu „nove umetničke prakse“ putem decenijskih izložbi istorizovali su kao najrelevantniji deo umetničke produkcije u Jugoslaviji tog vremena. Potpuno je drugo pitanje da li se to prenelo i u obrazovni sistem, u školske programe, i u neko šire polje kulture. U svakodnevnom iskustvu ljudi koji ne pripadaju umetničkim krugovima i nisu baš upućeni u one segmente likovne produkcije koje zovemo savremenim, „nove umetničke prakse“ se i dalje zasigurno doživljavaju kao nešto izuzetno radikalno, to ne sumnjam. Možda ta činjenica opravdava izjednačavanje ta dva pojma.
Miško Šuvaković: Ne bih rekao, kada govorimo o savremenim pojavama u umetnosti, da se radi o tome da nešto s margine prelazi u centar, da postoji nekakva akademija, veliki muzeji koji to verifikuju, potvrđuju i onda to postaje dominantna umetnička praksa kao takva. U poslednjih 30–40 godina desila se suštinska promena u domenu vizuelne kulture, kulture komunikacija i načina, da upotrebim stari termin koji su koristili prevodioci šezdesetih godina – opštenja. A to znači opštenja sredstvima koja nisu više vezana za ono što je pripadalo likovnom načinu stvaranja. Kao što je i pojava uljane slike u svoje vreme značila jednu fundamentalnu promenu odnosa takve vrste zanata prema građevinskom zanatu. Sada je pojava novih medija, pojava novih slika, slika koje se pojavljuju putem televizije, Interneta, učinila da se vidljivost i prepoznatljivost sveta odigrava na drugačiji način. I to je dovelo do toga da savremene umetničke prakse pripadaju toj vrsti kulturalnog rada.
Ja sam pojam radikalne umetničke prakse upotrebio sa namerom da ukažem na sve one umetničke prakse koje odstupaju od modernističke tradicije likovnih umetnosti i koje su to u svom razvoju kroz dugi ili kratki 20. vek imale. Moglo je da se govori o avangardama, ali tada ulazite u veliki problem sa avangardama, neoavangardama, postavangardama, veći haos se pravi. Stoga je ovo jedan formalni tehnički termin koji označava jednu vrstu takvog odstupanja.
Politika: Da li je i koliko nova umetnička praksa povezana sa političkom angažovanošću?
Miško Šuvaković: Ne postoji umetnost na jednoj strani i politika i kultura na drugoj strani.. I zato, kada se upotrebi termin etabliranje ili dominacija, ja ne bih mislio na to da se radi o skupu stručnjaka koje ste sakupili u nekoj instituciji ili izvan institucije kao vi sada, koja će reći to je prava umetnost. To su samo efekti. Reč je o određenom kulturnom, društvenom trendu, kao što je i pojava i dominacija bijenala u poslednjih 20 godina jedan politički projekat, u okviru kulture, kroz koju se izgrađuje nova slika liberalnog sveta. Sačijeva kolekcija je na prelazu devedesetih u dvehiljadite godine ogroman kapital uložila da napravi obrt, povratak slike. Stotine miliona dolara su uložene u taj projekt. Najveći broj tih slika koje su nastajale kasnih devedesetih i ranih dvehiljaditih vezan za fenomen medijske slike – filmske, televizijske, novinske, pornografske, pop kulture, zapravo u vezi je sa jednim kompleksom u kome se slikarstvo pokazalo u jednom složenom odnosu prema, zapravo, dominantnoj slici i nije se desio taj obrt povratka. Drugim rečima, postoje danas sve prakse paralelno, ali je reč o tome da kao i u svakom vremenu nešto dominira, i određuje karakter tog vremena. To je par ekselans političko pitanje, jer je autonomija umetnosti, kako je modernizam postavio, uvek bila politički akt.
Uroš Đurić: Ne znam da li se umetnost uopšte etablirala u ovoj sredini. Mislim da je ona uglavnom shvaćena kao dekor, to se vidi i po manifestacijama kao što je „Mikser”. To je jedna vrsta Potemkinovih sela, koja traje pet dana i posle toga uglavnom nemate ništa. Ne znam na koji način, kroz koje bi se to strukture nova umetnička praksa prvo prepoznala kao nova umetnička praksa, osim u nekim hermetičnim uskostručnim krugovima koji to prate i podržavaju, ali u nekom širem društvenom polju mislim da ona uopšte ne postoji ni kao pojam, a kamoli da je viđena.
Politika: Da li postoji politička volja da se podrži?
Uroš Đurić: Očigledno je da ne postoji politička volja. Pitanje je da li je podrška ikad i postojala kao izraz političke volje. Ako govorimo o umetnosti koja se vezuje za radikalne umetničke prakse, koje je Miško Šuvaković pomenuo malopre, ako računamo da je nulta godina početak rada Studentskog kulturnog centra 1971. godine i sve ono što je programski ostvarivano tamo, pitanje je koliko je to zaista bila u istinskom smislu reči politička volja, da je jedna određena grupacija, politička grupacija rekla: „Da, mi želimo to, baš na taj način“. Ako ništa drugo, u vreme socijalističke Jugoslavije postojala je praksa da se preko kulture mogu sticati politički poeni. A pro po ideja o tome kako smo nekad bili liberalnije društvo, danas to uopšte nije slučaj. Mislim da politika, ako uopšte i učestvuje u nečemu, učestvuje u kulturi samo kroz neke oblike promotivne ili samopromotivne podrške, bar kada govorimo o savremenoj umetnosti kao segmentu kulture. Što se toga tiče, tu ne postoji nikakva jasno profilisana ideja, jasno profilisan stav aktuelne političke garniture.
Stevan Vuković: Velika je razlika u tretmanu stručnjaka u oblasti kulture, pa i drugim raznim oblastima ljudskog delovanja danas, u odnosu na bivšu Jugoslaviju. Branka Prpa je u nekom od Peščanika to veoma precizno opisala na sledeći način: nekadašnji sistem je od stručnjaka pokušavao da pravi podanike, a sadašnji od partijskih podanika pokušava da napravi stručnjake. To je naš osnovni problem. Politički sistem koji dominira ovim našim društvom kulturu vidi kao nužno zlo i kao mogućnost zapošljavanja kadrova koji su višak u nekim profitabilnijim oblastima rada. Prevedeno na jezik ulice, to što neko nešto radi u oblasti kulture može da znači samo dve stvari – ili nema druge, bilo kakve bolje opcije u životu, ili je i dovoljno zaludan i već unapred dovoljno finansijski podmiren. U oba slučaja nema šta više da traži od društva i države, već samo da im daje. A mi koji radimo u oblasti kulture ćutimo i ne bunimo se. Da napravim paralelu: nedavno se grupa ljudi koji rade u oblasti kulture u Sloveniji oštro pobunila i slala peticiju protiv smanjenja budžeta za kulturu Republike Slovenije za 18 odsto za sledeću godinu. Tih 18 odsto je 36 miliona evra. To znači da je njihov budžet za ovu godinu 200 miliona evra, dok je budžet Republike Srbije za kulturu za ovu godinu 63 miliona evra. Zemlja koja je pet puta manja od naše ima tri puta veći budžet za kulturu, i radnici u tom polju se aktivno bore se da tako i ostane! Nama je dobro i ovako.
Politika: Da li se slažete s mišljenjem da je do raspada Jugoslavije vlast posredstvom kulture pokušavala da pravi sopstvenu promociju?
Đorđe Kadijević: Svi danas živimo na razvalinama autentične države Jugoslavije, na kojoj smo svi rođeni, ja se osećam sinom te države. Zatim živimo na razvalinama Srbije koja takođe nije država bez Kosova, to je ruševina. Sutra se Mačva može proglasiti za državu, čujem da postoji pokret za Šumadiju. U takvoj situaciji, o kakvoj politici mi hoćemo da govorimo? O onoj politici gde se svaki čas čuje reč Brisel i čija je osnovna preokupacija i liturgijsko geslo ući u Evropsku zajednicu, kao da će se tada rešiti svi problemi. U takvoj situaciji, ne može se očekivati od politike i njenih eksponenata, od političara koji su protagonisti na njenoj sceni, da se bogzna kako interesuju za stvari kulture. Drugo je pitanje koliko su oni sami kulturni. Kad govorim o odnosu politike i kulture nikada ne mogu da zaboravim jedno lično iskustvo. Kada sam bio ranih šezdesetih godina postdiplomac u Parizu, desilo se da Kami dobije Nobelovu nagradu i onda prođe godinu dana i on ne objavi nijedan red. Ja to nisam ni primetio. Međutim, primetio je onaj koji je trebalo da primeti. U glavnom pariskom dnevniku osvanuo je naslov: „Zašto Kami ćuti”. Sledi tekst potpisan od strane ministra kulture Andrea Malroa, gde on postavlja suštinsko pitanje. „Zašto ćuti Kami?“ A ako Kami ćuti, onda znači da sa Francuskom nešto nije u redu. To se zove ponašanje jednog ministra kulture, čoveka koji ne misli samo kako će da raspodeli onu crkavicu, na filharmoniju, na filmadžije, likovnjake i tako dalje, nego koji istinski razmišlja o kulturi države i naroda, što je njegov pravi posao. Kada smo mi imali takvog ministra kulture?
---------------------------------------------------
Socijalno inteligentniji kraće traju
Stevan Vuković: Najgore prolaze takozvani slobodnjaci, umetnici i kustosi koji nemaju posao i platu u nekoj instituciji, niti drugih, prihoda, sem onih od rada na izložbama. Na primer, prosečan rok trajanja na sceni mladog umetnika koji završi Likovnu akademiju jeste tri godine. Više od 90 odsto tih mladih ljudi napravi jednu, do dve-tri samostalne izložbe, i učestvuje na do desetak grupnih, i na taj način se realizuje u nekom kreativnom smislu, imajući od toga samo ličnu, ali ne i bilo kakvu društvenu simboličku satisfakciju (a da ne pominjemo finansijsku), i tada se nađe pred izborom: u inostranstvo ili u neku drugu struku (dizajn, kulturnu animaciju, obrazovanje itd). Što je neko socijalno inteligentniji, to na našoj sceni kraće traje kao umetnik, osim ako stvarno nije fanatik. I to je sve izrazitije. Čak se već među mlađim umetnicima unapred smatra propalim svako ko, na bilo koji način, ne ode iz zemlje u tom roku od dve-tri godine nakon diplomiranja.
-----------------------------------------------------------------------------
Politika i svetska umetnička estrada
Đorđe Kadijević: Šta bi bila funkcija politike u domenu kulture? Izgurati nekog čoveka na umetničku svetsku estradu. Da li mislite da je Renato Gutuzo veći umetnik od Petra Lubarde? Ne mislite, naravno, nadam se bar. Ja u to uopšte nisam ubeđen. Međutim, Lubardu nećete sresti nigde u svetskim muzejima, a Gutuza ćete naći gotovo u svakoj velikoj svetskoj muzejskoj zbirci. Zašto? Zato što je Komunistička partija Italije, kojoj je on pripadao i plaćao članarinu i radio za nju, radila za njega, iako nije bila na vlasti u toj zemlji i uspela da ga izgura na svetsku političku estradu. To je, po meni, funkcija politike. Ne da ona politizira duh i ideje umetnikove, nego da mu političkim sredstvima pomogne da se, u bukvalnom smislu reči, liši svoje usamljenosti i da mu prokrči put do pune evropske i svetske afirmacije.
Nastavak iduće subote
objavljeno: 07.08.2011.
